Stražilovo

Бг. 48.

Пајкан сави главу, па поћута мало, к'о да што смишља, па рече: — Купићу! Кад други дан, а неко отворио калаузом Милојево чекмеже и диго' близу десетак дуката. У Милоја прели жуч! Чим виде Пајкана, а он к'о из неба: — Зар да ме крадеш ? Пајкан плану. Ко зна од куд му је црвенило. — Шта рече? — Обио си ми чекмеже. Пајкан се лупи песницом у груди. — Зар ја, тато? — Ти! Ко ће други ? — А зар ја? . . . Ту је и Триша по цео дан, па зар он није мог'о . . . и што мени треба толке паре. — Не греши душу о оиог момка... А треба ти паре, знам ја! Кад си већ загазио у незнаљу,. боље је, тражи ми, но тако! Пајкану наиђоше сузе. Ал није суза, што срцу олакшава, но што је пасјалук гони. — Још ћеш ми и хлеб да укратигп! — Иди одатле! плану Милоје. — Идем у свет! — Иди где знаш! Пође Пајкан — што рече у свет. Дође до дрвене ћуприје. Преко ћуприје види се друм, отишао без трага . . . Где не стиже! Види то Пајкан, ал где ће по њему? - Не ћу, вели сам, тамо, но идем мом

Миши — једном од оних његових — на ћеш ме звати себи. Не мо'ш ти без мене. А после ћемо вала се разговарати! И ногоди Пајкан! Колко Милоју стало, да одржи своје, ал' му дође жао, те посла, ког' нађе, да види, где ће му дете. Донеше му глас, да је код тога Мише. Јес мање бриге, кад је у вароши, ал' опет чуће се за срамоту, а већ му је и додијало. Пође сам Пајкану. Дочека га Пајкан, к'о да га тад први пут виде. — Хајде море кући . . . Где ћеш се прибијати по којечијим кућама, поред свога крова! зовну га Милоје лепо. Пајкан крекну к'о папето гајде. — Немам ја, вели, куће. — Како немаш? А чија је оно тамо? Оно је газда-Милоја Стокуће. — Чија рече? — Газда-Милоја Огокуће. Закамени се Милоје, кад чу. Забленуо очима, као да му је који капке подупр'о. — И ти то рече? — К'о да није! — Ј1епо, сине, . . . лепо ! Па се окрете и пође. Кад би под небом, а он диже очи на више, загледа у оно густо плаветнило, заста к'о скамењен. Па тек ману рукама себи више главе и уговрци прсте од руку и отхукну: — Праведно ли ме казнипт, боже!

(Наставиће се.)

АНДРИЈА ХУМСКИ. ТРАГЕДИЈА У ПЕТ ЧИНОВА. НАПИСАО АНДРА ГАВРИЛОПИК.

<Ж>а у двору Властољубовом. ссК^° ПОЈАВА ИРВА. Д а н и ц а и Ц в е т а. Цвета. И ти га волит? Даница. Волим одиста, У њему ми је цело надање. Цвета. А да он тебе љуби ватрено, Доказа имаш? Даница. Имам довољно. Докле је ова зима трајала, Док беше спрема, журба велика Скупљајућ' иојску, не знам гато 1>е им, Свакога другог дапа божјега

Коњапик мени отуд доходи, Од њега право носећ' гласове. А сад, када су мрази пустили, Кад нема више журбе, спремања, Када се ближи благо пролеће, И мојој срећи сунце заблиста. • (Гледа кроз прозор.) Ено га, Цвето, где ми долази, Ка двору нашем брзо хитајућ'. (Ухвати је за руку.) Погледај само . .. али опрости, Ја мОрам ићи њему на сусрет. (Оде.) Г10ЈАВА ДРУГА. Цввта (сама). Ал све се бојим наглог обрта У твојој срећи, твојој судбини.