Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 48.

До само спасти земљу пропалу, Па тим умореп снагу крепити У слатком миљу срећна живота. Стојиш ли, кнеже, на тој обвези, Што утврђена беше међ нама? Властољуб. 0 томе само, веруј, и мислим. Владислав, А мисли л' тако твоја Даница? То, кнеже, не ћеш моћи тврдити. у\. кад би ипак што год рекао, Све што би било: сумња с основом. Властољуб. Ти на то немој нигда мислити, Она је јоште млада, неука, Па не разуме срећу сјајану, Која ка њојзи сама прилази. Владислав. Ал опет, опет Властољуб. Немаш разлога, Отуд се ништа немој бојати. (За себе.) Кад није друго, морам лагати, Да не би пажњу на то скретао, Те, оставивши што је на прагу, Мислима својим даље блудио. (Гласно.) Ти не знаш јоште пламен милости, Како те она љуби искрено, А туга, што јој видиш на челу, Казује само вену бојазан, Како се чисто боји, страхује, Да не ће среће таке дочекат'. Владислав. Истину тврдиш ? Властољуб. К'о отац знадем, Пред тобом ово смело говорим. Владислав. То би ми било доста вечито Да снагу крепим светлим надама, А камо л' само ноћцу једину. Сад с богом, кнеже! (Оде.) ПОЈАВА СЕДМА. Властољуб (сам). Даница мора бити његова, За краљицу је она рођена, А ја ћу онда земљом владати. Од Радослава, сина Андриј'ног, Чувати морам, морам држати У немој тајни своје намере; Андрија падне л', са њим Радослав, Овако још би мог'о сметати. Заповедићу јој, хтела не хтела, Кад буде срећна, биће весела. И Радослава, знадем, не воли, Ие тако силно, тако заносно. ПОЈАВА ОСМА. Властољуб. 1'адослан и Дапица улазе, држећи се за руке. Гадослав. Из врелог срца, топле љубави, У споју вере, наде, радости,

Од тебе тражи кћи ти благослов. (Сагне главу, и држи руком Даницу, која је клекла.) Даница. Од оца тражим благи благослов За Радослава и још за мене, Од оца тражим, отац даће га За срећу кћери своје једине! Властољуб (потресен, у забуни). Још ова нека ноћ нам протече, Још сутра само, само сада не! Даница. Љубављу својом кћери једине Благослов', оче! Властољуб (полугласно). Да тешка часа!

П Р 0 М Е Н А, Нслшса ирестона дворана краља Радосдава у Паунима. ПОЈАВА ДЕВЕТА. Дубровачки иосланици БериславиК и Мишетић. БериславиИ. За овај дан је сјајиост спремљена, Какову ретко до сад виђасмо На двору кога краља српскога. Са свију страна хите војводе, И сваки води војске гомилу. У дкору журба, спрема велика, Краљица, веле, хоће дивотно, У сјају овај дан да прослави. За то су зване тол'ке војводе Из сваког краја земље краљеве. МишетиИ. Ал осим сјаја, осим украса, Раскошно што га тако приправља По обичају грчком краљица, И осим силе, војске велике, Около града што је полегла, — Зар ниси ништа више видео? ВериславиИ. И видео сам неке знакове, И начуо сам неке гласове, А све, што видех, што сам слушао, Све ми на једно опет излази. МишетиЛ. Па и то једно хајде изреци, Када га и ја знадем извесно. Верислашћ. Војводе силне, војска њихова И народ скупа много не воле Ни краља, јоште мање краљицу. МишетиЛ. То њега мекост сама наводи На путе, којим не би никада Мислио можда ногом крочити. Краљица данас земљом управља. БериславиЛ. У свему, што сам овде видео, Наш'о сам само једног излаза, Властела који радо наводи. МишетиИ. С нрестола, мислиш, да га оборе? БериславиИ. С нрестола јесте њега, краљицу,