Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

771

Па сјајну круну краља српскога На главу ставе брата млађега, Да Владислава њоме оките. МишетиН. И Владислав се, мислим, подиг'о, Увек на тајне иде зборове, Тако сам барем нешто начуо Од једног, што је са њим у свези, Ал даље ништа нисам сазнао, Скупе му беху речи, нричања. ВериславиЛ. Па нека буде, дође л' Владислав, Дубровник с њим ће бити пријатељ. МишетиЛ. А поврати л' се опет Радослав, Добије л' опет круну краљевску, Шта мислиш, он би силан постао, А пријатељство с њим је скинуто, Он би нам мог'о тада постати К'о непријатељ страшан одиста. БериславиЛ. И за то одмах има излаза. За тај се случај ваља спремити У нанред јоште, падне л' Радослав. Не плати л' главом, крвљу, животом, У Дубровник ће се, можда, склонити. По обичају старом нашему Примљен ће бити са свим краљевски. 0 томе не ће знати Владислав. Са Радославом ће нама допасти Прилика згодна цене велике, Јер Владислав ће свашта дават' нам, Са Радославом да нас завади, А Радослав ће нам обећавати, И подвезаће се све нам чинити, На престо српски врати л' с' икада. Тако ће браћа, браћа рођена, Отимати се, ко ће што вигае За Дубровник нам мили радити. МишетиЛ. Добра је мис'о, хвале вредна је. Свакако није лоше запазит' Још сада, шта се спрема, готојш, Да би се могло после олако На равну сграну бродом кренути. БериславиЛ. Све данас што се краљу доноси Из Дубровника, скупи дарови, Свила и скерлет — све ће платит' нам Добити оне, које можемо У таком добу стећи за себе. МишетиЛ. Погледај, ево, где нам долази Андрија Хумски а наш савезник. Тол'ко се лета није видео На сјајном двору краља српскога. 0 њем се сада доста говори, Његове мисли вредно ј' дознати.

ПОЈАВА ДЕСЕТА. Пре1, ашњи и Андрија. БериславиИ. У сјајном двору краља српскога, К'о гости само где се стекосмо. Ми поздрављамо кнеза Андрију, К'о пријатеља града нашега. Нек пријатељство вечно остане! Андрија. Не жељах, да ме икад видите У сјајном двору краља српскога. Ал случај често оно доноси, 0 чему нисмо никад мислили. МишетиЛ. Неколико сам пута ходио По земљи српској ради послова, Које је наша мала држава Са краљевином силном имала, Па нигда, кнеже, нисам видео На двору овом тебе на збору. Андрија. На збор код краља, краља српскога Сад први пут сам, ево, дошао. БериславиЛ. На понос само можеш служити Сјајноме збору, где се затекнеш, И краљ ће, знадем, тако мислити, Јер он те, држим, цени веома, Ако сам себе у том не варам. Андрија. 0 томе не знам ништа казати, Ал чудо це би било никако, Ако се у том јако превариш. БериславиЛ. Зар, можда, може бити и тога? Андрија. И то ће бити ближе истини. Бериславић. Ал узрок, кнеже, мисли таковој ? Андрија. Па прост је узрок, са свим основан: Каковом мером будеш мерио, Таком ће ти се увек враћати. МишетиЛ. Тако је богме, стара истина. БериславиЛ (за себе). Противу краља и он устаје, За то је амо једном сишао, Бар могу са њим јасно зборити, Не кријућ мисли. (Гласно.) Кнеже честити! Данашњи дан би треб'о да буде Најлепша слава српске државе. А ви сте, видим, многе војводе, Кнежеви светли, тол'ка властела, На челу своме боре набрали, К'о да са зором раном од јутрос Осван'о није данак весели. Андрија. И није, нит' ће икад сванути, С престола тама кад се просипље. МишетиЛ. Таму ће, кнеже, светлост прогнати, Са лица вашег боле одгнати. Андрија. Не сине л' данас светлост сјајана, Тама ће вечно нама владати. БериславиЛ. Синуће, кнеже, о том говоре Деснице ваше, ваше заслуге.