Stražilovo

772

И треба тако, време долази, Дубровник, кнеже, смећу тврдити, Радо би светлост глед'о сјајнију, С престола српског кад би засјала. Андрија. Ал' шта би рек'о стари Дубровник, Када би једном и тог нестало, Тог места, где је некад светина Попела неког, да јој засија Светлошћу неком али варљивом, Лажљивим сјајем, срамном норугом? БерислпвиЛ. Престола, мислиш, кад би нестало, Краљевске власти, силе, значаја? МишетиИ за себе). А то би нама дошло и боље. Андрија. Јест, свега тога кад би нестало, Па кад би, чуј ме, само остало, К'о што је било доба срећнијег Бериславшћ. Дубровник тад би тебе славио, К'о носиоца мисли такове. Јер ми смо вазда, веруј, причали, К'о мали што смо давно слушали, Како је негда било међ' вама. И том би увек наш'о помоћи Од нашег сјајног града на мору. Андрија. И народ цео мен' ће иомоћи, Војводе прве, сама властела. БвриславиИ. Хајдемо онда, таке прилике Заслужују нам пажњу повећу, Повише збора, више мишљења. (Оду.) ИОЈАВА ЈЕДАНАЕСТА. Властољуб и Станислав. Властољуб. Тако је дакле са свим готово, И, што је главно, не зна Андрија. Станислав. Не слути ништа — могу тврдити. Властољуб. Крај и с њим нек се једном учини, Још данас одмах. Станислав. Рећи не могу, Да л' ће се данас моћи чинити. Властољуб Измакне ли се, биће опасно. Стало нас доста труда, времена, Докле га ето једном кретосмо, А после биће сила малена, Одупрети се тешкој навали. Станислав. Ал удружи ли се данас војска му Са Радослављевом војском, момцима, Свачега може бити, веруј ми. Можда ће боље бити причекат', Скупити војске силу велику, Са Владиславом се тамо кренути. Ипак ти, велим, рећи не могу, Шта ће се збити, шта ли чинити. Властољуб. У цркви краљ је, са њим краљица,

А с њима друге наше војводе, Да не би сумња пала ненадно. Станислав. Из цркве иду, с богом остани! Властољуб. Одважно само! Станислав. Немој бринути! (Станислав оде, а Властољуб ее повуче дубоко у крај.) ПОЈАВА ДВАНАЕСТА. Краљ 1'адослав, краљица Ана, Радап, Апдрнја, Новипа, 1 'адослав, Растислав, Радош, Мнлутнн, Завиша и велик број војвода. Са друге стране улази Керислави!., а за њим Мишотић носи на сребрној табли хлеб, со и златан нехар вина. Краљ и краљица на престолу. Радан ниже нрестола до краља. Ераљ Радослав (устаје). На збору видим прву властелу, Стубове свега мога краљевсгва. Са милошћу вас здравим краљевском, Нек сами собом овде чујете 0 трајној вези, коју постављам Између свога светлог краљевства И Дубровника града блисгава. Нек носиоци тога знамења Слободно прићу моме пресголу! Посланици прилазе. БериславиЛ. Нресветли краљу, круно блистава, Носим ти поздрав с топлим жељама Од кнеза свога, већа градскога. Године ове нек се обнове Сви пријатељски наши односи, То беше жеља града целога, И кнеза нашег, већа, властеле. Скерлет и свила — мали поклони Што веће шаље твоме пресголу, У ризници се твојој находе. А овде, ево, у знак верности И пријатељских наших услуга У име већа, града, вла теле Хлеб, со и вино теби носимо. Мишетић подноси. Краљ Радослав уаима пехар). Ја нријатељство ценим високо, А добре везе с таквим суседом Долазе мени два нут милије. К'о што се рубин сија блиставо У сјају своме овог пехара, Кваљевски престо нек би сијао Кроз дуга лета, целе векове! (Испије и прунса пехарнику Радану.) Радан скрсти руке на прса. Ераљ Радослав. Придржи пехар! Ил си заспао ? Радан се не миче. Краљ Радослав. Шта видим сада —