Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

791

— Проклета задува! Јево! на! не могу кркнути, него ми је ред лећи! рече Дувало, кад се обрнуше, пак ценећи се отиде. — Домаћа . . домаћа . . и домаћа издаја ! уаче Тетка. Промислите само ово: лупежи су могли знати све, што у нас бива на синошњу вече; знали су, редимо, да су слуге у манастиру до касно и да ће се облокати и ириспати јутроске; знали су . . . . —• Није трибе помишљати на домаћу издају за то! прекиде га Вртиреп, -— јер колико је скитача служило овдипак, особито од како се загвардијанија фра Вице, па кашње разметнуло трагове по Котарима, по Буковици, по Промини и по Шибенској крајини! ? А година гладна, и пук се покварија, те је галијотима лако било наћи присташа; доста им је било рећи: »ајмо па Висовац, који је пун блага божјега! Пун ка птипак!«... — Тако је, вире ми! прекиде њега Блитвар. Ка' да чујем Стипана, ди то говори! . . . А знате ли, ди је садак, проклетник? Јено га, веле, служи у калуђела у Косову! , . Он, он је посрид овога посла .... — Ма, причекајте да свршим! викну Тетка. Притрпите се, па ћете имати кад казати сваки своју! . . Ја не вељу, да Стипан није посрид тога, или да јест, или да би мога' бити Петар а не бити Пава' . . . то су све ситна нагађања! . . Ја сам тија рећи, да лунежи иису могли довести сплав и бродиће отклен доклен! ни привести онлико живо, па га одјавити прико наши' земаља, између наши кметова, по видној ноћи — то нису могли учинити без руке помоћи из куће! А кад вељу: домаћа рука! не мислим само слуге, него и иајближе приковођане, разумите! . . Вирујте ви мени, међу онима, што малонринак отрчаше низ воду, има и', који се смију под брком! . . Ми смо, болан, окољени непријатељима! . . Ми и' ранимо и одивамо, болан! . . Сто сам вам пута река' и јопет ћу вам рећи: грђи су од ркаћа! . . . — Немој, болан, тако! вели Вртиреп. —- Јесу, јесу грђи, јер ркаћи барем отворено и гласовито говоре: удри по буњевцу! удри по буњевачком! Тако говоре, па пик! Барем си на чисто ш њима! А напте губе, кад сномену име светога Фране, топе се, тобож, од богољубности, а овамо кад год што могу очопре нам, и кожу би нам здерали . . . —- Ма, да имаш барем прове! вели Блитвар. — Шта прове ? . . Какве ирове ! ? . . . Зар се нису зимус притајали били и, тобоже, се

прииали од пудалине! . . А за што то ? За то, да нам га боље задру, кад се најмање будемо наДали!.. Па, је ли тако било? Јест!.. А што ми иритврђује сујму, да су и слуге у договору с лупежима, то је, што су онога сметењака опили! . . . За што су Букара онако синоћке ошокендали? Да није с тога, што су се бојали, да би будалииа мога' устајати по ноћи? . . . Шта би ти река', фра-Вице, а? . . Ма, збиља, шта је тебика? — Меника је зло ! одговори гвардијан, коме се и лице и шија бјеху зајаприли, а вратне жиле набрекле. Зло, брате! Бије ми у слипим очима и блишти ми се и све ка' да ми мрави гмижу по десној нози и руци . . . — Па ајде, брате, лези, ајде се ноткрипи мало! . . — Ајде! ајде! заокунише га. — Не, не, боље ми је на арији! Још . . . У тај мах заглуиш их силна граја из цркве. ђаци бјеху разврнули врата и ушли, на их одмах стаде вика. Фратри протрпуше. — Који је враг јопет? . . Шта се јопет догодило?.. рече Вртиреп, потекавши. Лис искочи блијед и накостријешен. — Поробило цркву, дуовници! — Поробило цркву! викну Блитвар, на потрча. — Поробило! понови Тетка , касајући за њим. Гвардијан се заколијећа као пресјечено стабло и паде наузнак. Њих шестина стадоше се мотати у сумраку, дерући се иза свега мозга. Нијесу смјели раздвајати се, као да лупежи бјеху јоште у засједи, нити су знали, шта ће, но им очи летијаху од олтара до олтара, на којима већ не бјеше ништа златна, ни сребрена. Ни једнога кандила не бјеше оставило. Свете трпезе испреметане; бијели иогрпежњаци на њима издерани и искаљани; по поду разбацало свијеће, књиге, палме . . . еле, не друкчије него као да су Јањичари цркву плијенили . . . — Отвор'! издера се Вртиреп и надвика остале, па потече к великијем вратима, а за њим сви. Врата бјеху запатана изнутра са диа дебела крачуна у сумит. Сви једанак, као да се бијаху договорили, повукоше за гвоздене гужве, али врата не попустише. Тада их отворише у све ширине и тек тада видјеше све грдило но цркви, те одоше најприје иред велик олтар.