Stražilovo

792

Б р . 49.

Тунак покор учињело, да се ирича, докле је фратара! Светом Франи дигло с главе златну круну и с груди прегршти драгоцјених завјета, што се бјеше прикупило бог зна откад! По као да то не бјеше доста, него му још провртило ножем једно око и угљеном начинила брке, црне дугачке брке до ушију! . . На понијело испред њега велико сребреио канђело, што би брало, да га је напунити, двије оке вршком; па понијело испод њега лијепо израђену кућицу, у којој се хранила пресвета оштија; па понијело велику старинску причеспу чашу, што је више дуката ваљала, но колико би у њу стануло; па понијело шест тешкијех свијетњака са трпезе, — лијепа старина, коју су стари фратри још из Босне донијели; па понијело . . . а што не понесе те је ваљало? ћаше зар мања штета бити, да је сав манастир изгорио, но што је покраден само велики олтар ! Фратри и ђаци занијемили. Балеган утрча са раширеним рукама, па на сред цркве обрпу се три четири иута у ковитлац, као да вјетар завитла њим, па потече к вратима, пак се врати вичући: »умр'а је! умр'а је!« на опет отрча к вратима и стиште и стаде вући најдебљи коноп, што виси пред лијевим прагом, на прикупи и остала три конопа и поче звонити одскачући лакат од земље, а једнакб је викао. Помислише, да се свргао с намети, те бојажљиво кренуше к њему, али с малијех врата угледаше Наћвара, који махаше рукама, вичући: — Та за бога излазите! Поискакаше. Јадни фра Вице лежи на сред авлије; лице му помодрило; десно око склопио, а лијево издрељио. . . Дувало загрнут раканцем са кревета, виче с тријема: — Ео га је убија? . . Је ли, ко га је убија? . . . Сви изгубише свијест, мотајући се сад око гвардијана; сви говоре у један мах. У неке Наћвар и Дувало разумјеше, да је и црква поробљена, па уђоше у њу, иа стадоше гледати око себе, па један другоме у очи, сумњајући, је ли сан или је јава. Прену их граја, штоје допирала испред цркве, те стадоше на праг, али не могоше изаћи од конопа и Балегана, који је онако скакао.. — Прикини! рече једва већ Дувало, али га кувар не послуша. Тад га Дувало зграби за ту-

рин и иоче му куцати гланом о зид. Фра Брне их остави и пође пут слугу, који трчаху у гомили. — Ајде одма' . . . ти, овај, стани . . . потрчите прико воде . . . један тамо, а два овамо! . . . збори Наћвар. — Ама шта је, дуовниче, шта се опет догодило? питају млађи. — Та-а-ко! Ка' што сам река'! Гвардијан је умр'а, па један . . . — Умр'а гвардијан! ? . . . — То се зиа, да је умр'а, него сви слушајте мене! поче Дувало, тискајући пред собом Балегана . . Чујте, даклен! . . . — Стани! . . . Натраг! . . . викну Вртиреп, који као да из облака паде међу њих . . . Амокарце не улазите, него брзо ајте наоколо у манастир ! Па одгура фратре и Балегана у цркву, закрачуна врата и изађе пред њима у авлију. Слуге грунуше с друге стране, те иастаде метеж и вика, какве нико од све те чељади заиамтио не бјеше. — 0' шта јеумр'а? . . . Како? . . . Кад. . . 0, Исусе! . . . А цркву је поробило! . . . Ко вели? . . . Је ли могуће? . . . Сви нагоше да ће у цркву. Вртиреп се раскорачио, па их одбија, а кад видје, да га пе слушају. помами се, истргну Бељану нушку иза паса, натегну је и напери јој грлић пут њих, те узмакоше. — Погани а не људи! Не ћете у разлог, докле вас човик манито не утира! . . . Амо ти, Бујасу, стани прид врата и не пуштај никога ! .. А ви, што сте се изгубили, ка' бува у врићи, макните се, помозите што год . . . Дај ми когод ножић! . . . Тетка се узврпољио; тиска час једну, час другу руку у промаје од мантије и пипље око себе. Фра Брне трља трбушину, надимље образе. Дувало се згрчио и покрио главу ракном. Блитвар издрељио очи у Дундака, који вас мокар дрхташе и смијаше се на сав мах. Балеган загрлио двојицу ђака, па кука као покајница. — Доста већ! викну Вртиреп што је икад могао и напери кубуру пут Тетке, Блитвара, Дувала, Наћвара, Балегана, ђака и слугу свијех редом, докле се измакоше и ућуташе. — Ножић ми дај когод! Дадоше му неку кустуру. Он клече крај гвардијана, туривши пушку за конон, пак му распара мантију на грудима и прислопи ухо на срце.