Stražilovo

Б Ј\ 40.

Врлине њене, узор, украсе. Па и ја не знам, кад се примакнем, Када се руке њене дотакнем. Јтжидар. Љубави вредна таког витеза! Радослав. Ти не знаш. али ја ћу причати, А ти ћеш само добро слушати. Последња ноћ је била панула, Последња ноћца силе боговске. На трону своме кад је седео, Врховни бог је силно желео, Весеље једно самих богова. Са богињама су дошли богови, К'о заштитници свега на земљи. Месец је био огњем плануо, Ситне су звезде сјајно сијале, Воговски пир се горе славио, Нектар се лио, свет је спавао, Јер над њим лебде силни богови: Ситни су звуци песме веселе Разлегали се сводом широким, И бог је уст'о духа веселог. С престола свога кад се подиг'о, Жељу је своју гласно изрек'о: За спомен ове ноћи веселе Боговска сила нека сатвори Сноменик један доле људима, Свет нек се сећа моћи божије, И таке ноћи бурно веселе. Така је жеља нашла одјека У жељи свију других гостију. Споменик поста. Прво је пришла Богиња праве свете љубави, Даде му срце силни осећај, Отвори очи, ноћи нестаде. Прилазиле су редом богиње, Вогови с њима, сила са неба. Сваки је дао, што је имао Најлепши урес свога знамења. Готов је био споменик такав. Звекнуше чаше, кондири сјајни, Весеље опет, ал' ево сада Лагано стаде, песма престаде, Боговску снагу санак затек'о На томе месту, делу таковом. Склопише очи, снага издаде, Што беше снажно, силно, боговско, Том споменику сваки предаде, На поклон силе своје најлепше. Склопише очи, па их нестаде, Никад се више не ће подићи. Бар за ме нема више светлости, Без њеног сјаја, њене милости ! Тако је, ето, она постала.

Једно је само тада остало, Заборавили су силни богови, Сметоше с ума саме богиње, Пехаром да се куцну, дотакну, Рад' среће новог створа небнога. Јер срећа није другар доброти, Јербо је срећа често варљива! (Занесено гледа на море.), Вожидар (устаје). 0 створу божјем прича дивотна! Па збогом, брале, не ћу сметати Мислима твојим, твојим сновима. (Радослав не чује.) Не чује више, сам се занео У шарне слике маште велике, У море гледа, с' морем говори, И сам је море жеља, обмана. Нек иде прича, нек се кушају, Таки се друзи радо слушају! (Оде.) ПОЈАВА ЧЕТВРТА. Радослав (еам, гледа на море.) Варљива срећа, збиља? одиста? Не верујеш ли, гледај онамо На равно лице мора широка, Где бела пена хита обали, Куда је лаган лахор заводи. Стићи ће, мислиш? Ко ће тврдити? Ено где ветар креће силније, Малени вали већ се подижу, На врху вала пена блистава, Опет је ено, али причекај . . . Нема је више, вал је разноси, А место ње се друга подиже. Је л' срећа така или судбина, Ко знаде рећи? Ко ће Даници Однети тужног срца уздисај? Ко ли ће мени знати казати, Какви јој боли душу терете? Нада л' се чему, ил' је пропало У животу јој свако надање? Далеко отуд кад би бродила, Сагледало би је око будно ми. Оно је види, и кад не гледа. Душом је гледећ' душу сажижем! (Занесе се у мисли. —- За тим нагло устаје.) Она је болна .. . мож'да, умире, То санак беше. Сан ли одиста? Дубровник бео, ја сам у њему, А она даљно, тако далеко. Не, ја већ не смем часа часити, Похитат' морам својој љубави Што тугом вене, љубав избави!