Stražilovo

Бр. 49.

СТРАЖИЛОВО

787

И на тенане чекат' одлуке! Безбрижно, велига, саме небриге! Крусић. Не жести нам се, драги пријане, Нисам те хтео вређат' речима. Андрија. Не вређаш реч'ма, али веће ће Увредити ме својим делима, Не буде л' данас с послом готово. БериславиН. Данас ће бити све то готово, Још овог часа можда свршују. Андрија. Три дана чеках на ту одлуку. КрцсаИ. Четвртог дана ти ћеш чути је. Андрија. Данас је дан тај. . КрусиЛ. Данас и биће. Ја идем њима — биће свршено. Андрија. На часе, кажи, бројим чекање. (Андрија на једну а они н,а другу страну оду.) ИОЈАВА ТРЕћА. 1'адослав и Божидар седну крај једног прозора. Радослав. Хај, брале, то се зове живљење! Ко очи склопи једном за свагда, Тај има збиља за чим жалити! Божидар. Па како ти се, велиш, допада? Радослав. На то ти не бих мог'о казати. Упитај тицу, кад је испустиш Из гвозденога њеног кавеза Те летне крилом лаким на више, Ка небу главу, творца славећи, Па ћеш тад знати, мени како је. Божидар. Ал' ниси јоште лепо разглед'о Све занимљивости града нашега. Радослав. Ни глед'о не бих, кад бих могао Одолет' срцу, жељи пламеној, Јер вратим ли се своме кавезу, Теже ће самцу иасти судбина. Од кад се, видиш, кретох отуда Са оцем, братом, во.јском, народом, Остављајући града краљева, — Вазда сам био сломљен, суморан, Овде сам душом јаком дануо. Божидар. Јер живот овде збиља протиче К'о тренут један, срећом испуњен. Радослав. Из дана у ноћ лепше, дивније! Божидар. Погледај море плаво онамо К'о небо ведро света божјега, То море знаде много причати 0 летњој ноћи, кад се обаспе Одозго небо ситним звездама, Па кол'ко звезда видим у мору, Толико скоро лаких лађица, Што тихо плове. Радослав. Да дивне ноћи !

Божидар. Море их носи, нија, љуљушка, Љубавним санком, надом појено. Радослав. Да благо срцу ту у прсима! Божидар. Та зар је једно срце кликнуло У првом миљу сласти небеске, У другом срцу нагаав одзива? А срећу таку море нроноси Ширином света, свуда причајућ', Заслађен уздах прве радосги. Радтслав. Ал' у мом срцу вихор крене л' се, Он носи собом моје уздахе, Те тако трајем дане жалосне. Божидар. Ал' море знаде, веруј, пријане, И другар бити, другар искрени. Не један уздах душе рањене У валове је шумне сакрило, Ни броја нема оним сузама, Које је оно ћутећ' примило Са меког срца, брижно кријући. Јер море знаде тајне чувати! Радослав. К'о брижна мајка децу рођену. Божидар. Или к'о Млеци своје намере. Радослав. И Млеци, јесте, ах, Млеци! Млеци! Ђожидар. А јеси л' био кад у Млецима? Радослав. Једном сам право тамо ходио, Доста је доба од тад протекло, Али у души све ми остало. Божидар. Не заборављају с' таки спомени! Радослав. Опет бих жељно тамо ишао, Да новим сјајем светлост обнове. Са њом бих иш'о тамо далеко, У заборав бих све то предао, ПГго бола, јада беше до сада. Божидар. Да, право ти си нешто рекао 0 њојзи, својој, знадеш, љубави. Радослав. Не завидећи срећи твојојзи, Пожалио сам своју судбину. Све, брате, беше, веруј, готово, До благослова је дошло очева, Ваљагае с краљем само свргаити, Ал' тај тренутак врати омразу И мржњу измеђ' наших домова. Божидар. И ти је љубиш? Радослав. Јесте, љубим је ! И љубићу је, докле узбуде У срцу моме крви ватрене. Божидар. 0 Властољубовој кћери, Даници, Од некога сам доста слушао, 0 лепотици града краљева. Лепа је, нема сумње, одиста? Радослав. Од ког си не знам причу слушао, Али ко био, што ти нричагае, Није ти мог'о, знадем, казати