Stražilovo

832

СТРАЖИЛОВО

Б р . 51.

рапге за стричеве ријечи. Једном га удари, а Бакоња скупи оно своје пртљажице, на право к возу. Дундак и Бељан, разумјевити шта је, не хтедоше га превести, него јавише гвардијану, који дође и поче најприје оштро да га одвраћа са зла пута, па кад виђе да то не помаже, обрну: миле, лале. »Мој синак, дакле ја нисам већ капац ни да те покарам! Та-ако? Дакле, ја немам већ власти ни над тобом? Та-ако! А за твоје је добро, ако те и лупим, ако . . .« »Ви ме кињите и магарчите ни за што, а ја се сломи' вас у комаде, дању и ноћу око вас! Па не ћу више! Омрза' ми је живот. Нуштите ме кући! Ако ме не привезете, ја ћу скочити у Крку, па ако исплива', исплива', ако не, све једно! Али на у манастир не ћу!...« »А кога ћеш врага код куће?« умијеша се Дундак. »Зар ћаћи на здилу! Од онога, што му притиче, је ли? Ја би' га пуштија, госпе ми, баш да видим . . .« »А шта да видиш, губаво старогонче!« поврну јетко Бакоња. »1Пта би видија? . . . Никада не би' поста' старогонче, ка' ти што си, него ако се не би мога' приранити својим, ја би' наша' службе! Кад се Кењо Кркотић мога' најмиги у Скрадину . . .« Прекиде га Срдарина, по којега бјеше гвардијан поручио по Бељану, знајући какву власт има над малим. Срдар га поведе на страну, те након кратка разговора пође с њим пут манастира. Брне се заплака, кад уђе у ћелију. »Боже мој, што сам дочека', да ме и моји остављају, кад је свак против мене! . . . Боже мој, узми ме к себика, ако би вако и надаље имало бити! . . . Те ријечи потресоше срце Бакоњи, те и он стаде плакати и заиска стрицу опроштење. Пак се умирише и наставише живљење у чами, као и дотле.

Али је и томе морао бити крај. Развријеми се ; сунце нрииече, те измами честопупицу ; послије недеље дана разви се лист и ластавице долетјеше и остале птице почеше ћепиркати, те усред пјесме преодјену се природа у свјеже миришљаво рухо. Бакоња с друговима поче се веркати по острвцу. Крв му се поврати у лице и веселост у очи." Пуста младост, лако ли се појми иза свакога зла, што је снађе! И фратри измиљеше, те сједијаху, као и прошлијех година пред манастиром. Добри фра Тетка покуша једном да измири завађену браћу у Исукрсту. Би му па празно. »Та осим свију други' разлога, који вас на то гоне, није ли наста' велики пост, „доба кајања и праштања! Па шта би рекла свитина прико воде, која се и тако одбила од цркве ? Зар мислите, да се тамока не зна све шта ми радимо (загледа се добро у очи Срдару) и како живимо међу собом!« говораше Тетка. Али другом успје, јер се није служио пернатијем ријечима. »Ако ћете ви тако, ја ћу селити одавле. Јер, вире ми, до тога ми је дошло! Баш сте права дица, јогунаста дица. Дакле, мир! Одма' се мирите, или се и ја завађам с вамика!« На то се Наћвар и Вртиреп ггољубише, пак Вртиреп и Срдарина. То је било под брјестовима. Врапци врху њих, у лиснатим честама, цвркутаху, а кад то видјеше, узавреше од радости. Тртак и Бобан прионуше на рад, и ако не од своје воље. Чобанин поче раније јавити стоку, јер им је љепше било по тратинама, него у чађавој мађупници. Шкељо се савијао и око сејсана, само да се у послу нађе, јер му Дувало запријети, да ће га отјерати. Возарима свану, што се ковач и млинар, једва већ, оканише рибања. (Свршиће се .|

АФРОДИТА.

РОМАН ИЗСТАРЕЈЕЛАДЕ. НАПИОАО ЕРНОТ ЕЕШТАЈН. . ^(Свршетак.)

Дванаеста глава. [уњевном је брзином чак и у најдаљње четврти предграђа продрво био глас о повратку Аконтијеву и да њему и великодушноме му ходатајству у Филострата ваља рећи хвалу, што се Милит избавио из руку клетих гусара. Тај глас сам би већ био довољан, да докаже младићеву невиност; та онај, који ето разби гусаре, не може никако бити њихов другар. Но сад још дође уз то

и вест о томе, да К оно Т ј ннје у заблуди био као Харидим, него је злобно и пакосно сувим златом потшгатио лажне сведоке те тако учинио злочин, који се по законима Милитским казни тиме, што се кривцу узапти сво имање па се он онда изагна. Тако дочује то и Веј, што је ишло од уста до уста. Од како је Аконтије био осуђен, није сиромаку Беју било баш најбоље. Нејера, која је жудила била