Stražilovo

Б р . 51.

:>а осветом, кад је једаред постигла сврху мрских својих сплетака, није у уверењу о том уснеху баш никако иожњела жељену задовољштину те је тако сад омрзла и на сиротог Веја, према коме је дотле била са свим равнодушна. Узалуд ју је опомињао ковач, да испуни, што је обећала. Нејера му се у брк смејала и подругљиво му говорила: Издајицама човек не мора одржати реч. А кад би видила, да он у очајању не зна шта ће него стане махати као помаман, онда би га мало поутешила, да ће бити боље, само нека причека — као год оно кад дужник веровницима својим ма чиме замаже очи. Но Веј је најзад осетио, да му се она од своје воље, а да је догађаји на то не присиле, никад покорити не ће. Те тако је мрзовољно и сваки дан све туровније гледао свога посла а непрестано се колебао међу две накане: или ће стрпљиво чекати и истрајати или ће наједаред ствар пресећи. Ово га је друго чисто стало мамити, кад се Олвије искрцао са својим гусарима. Финтија, жарац у гају крај Дидима, давно се већ опет придружио био гусарима. Па то је могао урадити и Веј. Не би му то била првина. Али се ипак колебао, јер се у потаји бојао, може Олвије бити побеђен па ће онда он, Веј, бити приморан, да оде из Милита од обожаване своје Нејере. До дна душе озлојеђен, не знајући, да ли да се радује тријумфу гусара, не знајући, да ли да се. и онпомолиили да се скрије, провео је тако дане до одсуднога боја. Сад из небуха наиђе невоља. Глас, да је Конону здерана образина с лица, да, ће осветник закон на одговор повући и сукривце дрскога грешника, свега га је поразио. Бежи! Бежи! То му је сад била једина мисао, коју је могао да схвати — али не без ње; та она је сад у његовој власти. Још пре него што умакне, може Нејеру, ако му се успротиви, потказати као прву и праву виновниду свему злу. Три ретка надрљати па ноћу приковати на капију поглаварства, па доста — ако му се не свиди, да је боље, да важни тај докуменат повери којој цвећарици са Креонтова споменика. Нејеру су те цуре мрзиле, што су млади племићи о њу се највећма отимали. Пакосна супарница зацело не би пропустила даље јавити оптужбу — а Конон би, ако ико, знао употребити ту ствар, да себе опере. По положају његову, а и како је био вешт у изумевању и претварању, не би му било тешко, највећи део кривице, ако не сву, свалити на осветљивост Нејерину те ствар тако приказати, као да Финтију и Веја није подмитило аристократско злато,

833

него намамна умилност младога девојчета. Све се то дало натукнути на цедуљици, а Коиону, лукавој тој глави, ваљало је само натукнути .. . Веј је сад знао, којом стазом треба да пође. Одмах се даде на посао. Нанише ту цедуљу, убедније и онширније, но што је у иочетку ствар и замислио био. За тим покупи своје траље, узме оно ненгго мало новца па се упути до стана Нејерина. Крила га је мрачна ноћ, јер је месец стојао још под хоризонтом. Свежљај је метнуо нод огртач, цедуља му је била о појасу а жилаво ју је својом руком притиснуо. Трипут је морао ударити о врата, док му је газда отворио. Укућани баш хтели сви да легну. Усиљено равнодушно запита Беј за Нејеру. Род јој је, рече, па данас је с Икарцима дошао у Милит. Газда, с глиненим жишком у руци, најпре му испитујући погледа у узбуђено лице, но ипак му покаже улаз у одају девојчину. Кроз пукотинаста се дрвена врата промаљала светлост жишка. Газда оде у своју избу а Веј се лагано довуче до Нејериних врата. Срце му је ударало, мислиш: искочиће. Стаде слуктити. Чудни му гласи допреше до ушију, пола јецање, пола мрмљање. Врата су била само притворена; изнутра дакле није превучена била засовница. Веј мало отшкрине. На сламњачи угледа Нејеру, распуштене косе, сузних очију; наслонила главу на руке па се загледала у жижак. „Нејера!" прозбори Веј полагласно, а како га она не чу, он онда — у уверењу, да му је победа сигурна — пређе преко прага. Девојче- се лагано дигне, обрише сузе па прослови: ,,'Ги, Веју? Како ли уђе у кућу? Та забранила сам ти ..." „Опасност с.е не обзире на такве забране. Зар си ти цео дан у самоћи преседила, кад не знаш, што јури по свим улицама?" „Све ја знам," одврати Нејера „И то, да си издана?" „Ја?Ти и Финтија и лукава ЈГисистрата! Шта се мене тиче та ствар?" „Нејера! Зар ме ниси ти натентала, да сведочим против Аконтија?" „Добро; али то зна само Конон и ти. Конон ће се добро промислити, пре но што се икад врати у Милит, а ти —" „А ја ћу ћутати, ако ми Нејера једва једаред одржи реч. Као што ме видиш, готов сам да одем из Милита; али не сам, него с тобом. Хоћу сад да пожњем, што сам посејао. Спреми се, пре но што буде доцкан! Још ћемо се овог часа кренути."

СТРАЖИЛОВО