Stražilovo

834

Б р . 51.

„Ја? С тобом? Јеси ли ти поманитао?" „Мораш, Нејера! Ја те не пуштам! Мораш бити моја, а ја ћу те, тако ми .вишњих богона, цазити као зеницу ока свога, и ценити, као што свештеник цени лик божји! Хајде Нејера! Та веруј ми! Зар ти и не слутиш, како ми душа хоће да увене од неизмерне чежње? Па шта ти и преостаје? Немој ни сумњати. да ће те Конон издати, да- си и ти крива! Мораш бегати и ти, као и ја. Пак зар хоћеш сама да пођеш у туђину, без заштите?" „Не ћу ја бегати," рече Нејера тужно. Веј се чисто запањио од чуда па ни да се макне. Но онда му наједаред испод густих обрва засија демонски жар. Дохвати се за појас, извади цедуљу па је незграпно метне Нејери пред очи. „Ево ти, читај!" застење промукло. „Шта је то?" запита Нејера. „Читај само!" понови он. „Овај ће листак, још пре но што сунце огране, доћи у праве руке, ако ме и на даље узвучеш за нос!" Њене очи прелете преко сврачијих ногу на листу. „Ради, што знаш!" рече хладно. „Урадићу ја то, Нејера!" продере се на то он тако јако, да она и нехотице устукне. „Урадићу ја то! Тебе, чељаде ниска порекла, која немаш никаква преимућтва, као сукривац ти Конон, затвориће на толике и толике године, — можда ће те погубити — чујеш ли, Нејера: погубиће те! Но то и јесте мени по вољи! Боље да пропаднеш, него да се други наужива твоје љубави! Питам те још једаред: волијеш ли поћи са мном или са живодерима герусије?" Нејера покрије лице рукама. А Веј, сматрајући то за поспешан знак, настави: „Надаш ли се ти још једнако слаткоме Аконтију, ти заслепљена будало? У аули двора архонтових, пред очима њена оца, обгрлио је Аконтије лепу Кидипу, па ће још пре првог уштапа одвести љубавцу своју у свој дом. Ти си канда вољна стојати на путу, кад сватови пођу младожењи у кућу, те клицати заједно с народом ? Одиста, ја иначе не знам, шта тебе може држати овде у пустом Милиту. Или ти чак мислиш, да се касније, тобоже као пријатељица, ушуњаш у дом срећнога ђувегије те да тако с.транпутицом дођеш до онога. што на праву путу не можеш да постигнеш ? Не варај саму себе! Ти знаш, како страсно, како неизмерно љуби Аконтије своју Кидипу, како је телом и душом —•" „Не даље!" крикне Нејера, а сва бледа као самрт. „Имаш право. Нема мени више станка у Милиту. Идем ја за тобом. Блага немам да понесем. Огрнућу само огртач па онда хајдмо у туђину!" С клина скине борасти огртач па га пребаци о

плећа. Па онда тужно пружи руку Веју, који је немо у заносу сваки њен покрет очима гутао. „Јадни Веју!" рече *она туровно. „Ако ме одиста тако неизмерно волиш, као што кажеш, онда нека ти богови опросте, што си згрешио — себи и мени." Узме за тим жижак па посветли преко дворишта и кроз узани, ниски ходник до врата. Пре но што изађоше на улицу, прстима угаси витиљ. „Тако!" рече. *Као да никад није ни горео. Којим ћемо путем?" „Дидимским друмом. На својих двадесет стадија, према југу савија тамо путања лево на друм, што води у Миласу и Аликарнас!" „У Миласу," ионови Нејера. ћутећки су корачали кроз улице, што су крај свег узбуђења тога дана биле са свим пусте. За десет су минута стигли до насапа на обали западне стране, где је друм скретао према Дидиму. Било је то исто оно место, где је некад Веј у љубоморном. своме бесу напао био на Аконтија. Море је било мирно. У величанственој је дивоти небо разавило звездани свој чадор над пучином и обалама, што се губиле у даљини. „Из тих је блиставих вала искрсла она," рече Нејера, ставши тик на ивицу зиђа; „ту је искрсла Афродита, свемоћна богиња, што људима даје толико среће и толико јада. Недра сињега мора њен су завичај; ко онде легне да отпочине, тај ће наћи покоја на срцу богињину, све ако му је она милост своју и одрекла, док је по земљи ходио. Афродита, небеска богињо, ја сам ти згрешила, кад сам хтела да изнудим оно, што даје само твоја милост; кад сам у осветничкој мржњи стала гонити баш онога, кога ми је душа ипак љубила — ој, тако врело, тако неугасиво, како је икад које девојче љубило. Опрости ми те не дај, да ми душа неспокојно блуди, кад ми јадно, трошно тело не сахране по обреду!" „Шта је теби^ Нејера?" запита Веј, који је на два корака у страни стојао те само у пола разумео прошаптане речи. Сад загрмеше тешки кораци преко гата; у светлости звезда засијаше шлемови и оружје. Били су то оружаници високог савета, што су већ доста поодавно вребали одбеглога злочинца па најпосле у стану Нејерину добили поуздана гласа. „Нејера!" крикну Веј, а сав се пренеразио. Но она га није чула. Последњи иут још завитла рукама, па онда скочи у дубину. Вода два три нута јаче удари о сечени камен. Вртлог се стане кужељити те изашље своје кругове далеко по огледалу морском. За тим је било све глатко и мирно, као пре тога.