Stražilovo

822

СТРАЖИЛОВО

Б р . 51.

Да ми се коса поче дизати. И уверен сам, могу казати, Нри себи, веруј, није ни био, Када је тако нама зборио. Богдан. И ништа друго није рекао ? А обећа ли какве услуге? Завиша. Обећа богме помоћ велику? Да ће се за нас богу молити, Не да нам даде срећну победу, Јер иобедимо ли, крвцу лијемо л', Гретнији тада много бићемо, Већ ће се смерно богу молити, Да нас на праве путе изведе, У коло њихно да нас нриведе. Богдан. Па збиља знаде лепо причати ! Завиша. И лепше јоште можда б' китио, Да бритким мачем није Андрија Сулуди говор крају привео. Притворан од њих није ниједан, Ал сви су можда умом кренули, Те у том стању лудо, махнито, Са главама се својим играју. Богдан. Ал' кнеза нема. Завиша. У прву жупу он је свратио, Још кренут', што се дићи узмогне. За часак мислим амо приспеће. Богдан. А тај је часак, ето, дошао, У граду ј\ ево амо долази. ПОЈАВА ДРУГА. Прс1)ашн>н и Апдрија. Андрија. Готово је ли, јеси л' спремио За незванога госта дочеке? Богдан. Све, што се има, све је спремљено. Андрија. Што сада нема, не ће ни бити, Толико што сам собом довео Иоследња помоћ то је за свагда Са тим шта буде. Где је Радослав? Богдан. Из Дубровника се није вратио. Андрија. Пре мене отуд он је пошао И упутио се право овамо, Да теби буде помоћ на делу. Богдан. Очима ја га нисам видео. Андрија. Залут'о није л'? Смешан разговор! Да непријатеља није сусрео ? У ропство пао? Не ћу мислити, И тако да се могло десити. Вазда сам вама тако зборио: Боље и гробом, само не робом! А он је, знадем, наук примио-. Погин'о можда, ил се олако Иа брзом коњу амбис пролазећ' У недогледан понор сурвао?

Не, није могло тако да буде, Овде се мора данас затећи, Крвава кад се игра заигра Уз танку свирку стреле, џилита! Богдан. Уз бедеме су тврди отгкопи, Њих није тако лако пробити, Капије тврде, врата гвоздена, Лагуми добри, своди камени. Код сваког дела војске малене По један храбри стоји војвода, Те, гледећ' даљно тамо у маглу, Спокојно чека часа страшнога. Андрија. Мало их има, сила малена, Ал јоште мање да их узбуде, Не би ми душа стара клонула, Док само траје мисли једине За шта се борим, за шта подигох, И докле с вама, својим синцима, Крило ми старо буде летало, А клоне л' перо које у њему, И срцу биће часак последњи. Нада се не ће нигда склонити; У себи што но има живота, Животом мора светим живети. Властољуб крену вером заданом, И Дубровчани савез згазише, И раздераше срамно уговор, И Богумили даље осташе К'о незахвални мојим добрима, —• Па опет вера доба бољега У моме срцу није умрла, Пламтеће жаром, док не престане У груд'ма срце моје куцати, И на тој ватри вазда грејаћу Остарелу ми душу мучену, Од јаве што се ледом замрзла, Надање да се не би претргло, Да вере не би духу нестало! ПОЈАБА ТРЕћА. II |) « ђ а III 1Б И. II 0 11 и ц а, Новица. С бедема чете њихне угледах, Како се венцем крећу планине, Овамо граду ближе слазећи. Андрија. У самрт само брзо хитају Богдан. Многи ће наћи ту под бедемом За кости своје станак вечити. (Чује се глас трубе.) Завиша. Посланик њихов ево долази. Андрија. Колена свине л', добро свршиће с', Затражи л' што год, крај је говору, После ће стреле, копља зборити.