Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р . 51

ПОЈАВА ДВАДЕСЕТПРВА. Владислав. А шта је с кнезом хушским, Андријом ? Милутин. Рањена тешко ево доносе. ПОЈАВА ДВАДЕСЕТДРУГА. Прс^ашљи. Доносе Авдрију са аавојима на грудима, и спуштају га, ослањајући се на бедем. Радослав (клекне крај њега). Оче! Ох, оче ! Андрија. Ко је? Ко је то? Радослав. Радослав, син ти! Андрија. Није никада! С Вогданом шта је, сином јединим? Милутип. У ранама је, чека издисај. Андрија. Нек благословен му сиомен остаие! Владислав (потресено, за себе). Отац ми беше такмац у круни, А син ми беше такмац љубави! Даница умре, није м' љубила, Срећа је моја тиме заспала,

КАКО ЈЕ ШЕВАЛВДА прича сш ; (Нас очетком треће године Бакоњина ђаковања, у манастиру је све ходило телеиле, што реку Далматинци. Нови старјешина поста млитавији него што бјеше пријед, те попустише дуге без обруча; а и без тога нико немаше воље ни на што. Будионица само што би забрецала; јутрења би се (боже опрости!) прегризла; иза ручка фратри би одмах у размет, без икаква збора и договора; Балеган већ не надгледаше што се ради у мађупници ; ђаци би испред часова попосједили у скули, а учитељи чешће не дођи, но дођи; молитвени часови попотрај пеколико тренутака; обједовало би се као да ће се на војску, па с мјесга сваки духовник у своју ћелију, (осим Срдарине, који би — кад би било лијепо вријеме — узјахао на свога новог Дората и повео Шкеља, па преко воде); ђаци би се опет окупили у скулу, али да лешкају до вечерњих звона; Балеган би отишао у цркву и ту клечао по двије, три уре, те би често вечера била лоше зготовљена и судови остали неопрани ; на се трси вечерња, брзо као у опклад; на тако исто и вечера; па најпослије: —Добра ноћ! Добра ноћ! један другоме, па обрни један другом нете и разбјегни се, као да их вихор разнесе!

А ко ће рећи, ко ће казати, Каква ме јоште чека судбина! (Тулсно ркреће главу.) Андрија. Па то је син ми, браћа, другови, Па и ја, ево, сада умирем ! Радослав. Ие, оче! Ево, ја сам крај тебе, Радослав иште опрост од оца, Изреци само, душу сиаси ми! Андрија. Разумем прошлост, али не могу, Јер онда ие бих био Андрија! Радослав. И краљ нек чује Андрија (еиази Владислава). И то сам данас чути морао! (Раздире завој ) Вечито нека Радослав. Оироштај реци ! (Андрија умире.) Радослав (очајно). Доцкан је, доцкан — крај је учињен Његовом болу, мојим надама! < > ИЗЛИЈЕЧИО ФРА-БРНУ. МАГАВУЉ. вак.) Баш : теле-иле! Али фра Тетка, чим се запатај, припали лулу, па ходај горе доле по узаној ћелији ; пупш човјек, нешто бобоњи у себи, пијеводу, пљуцка, хода и хода, докле пе сустане, а то би понекад бивало тек пред зору. Из јутра кад би му ђаци растворили нрозоре, курњавио би дим кро за њих, као из димњака. Брне му једном замјери : — Немој тако, брате, јер ћеш пропасти прије вримена!« А Тетка ће њему, ни пет ни шест, но: — »Не брини за то. Брне! Има причи' . . млого причи' ствари, за које би трибало да се бринеш!« Срдарина је на вас мах јегленисао са Шкељом. Није доста што се од по дна до мрака не раздвајаху, што се »кланчаху по кметови' ка' обаћетни пси« (рече једном Вртиреп), него се ноћу затвараху у ћелију, гдје се разлијегала граја и кикоћање. И њему опази један пут гвардијан да је то против регула. А па то ће Срдар опрхо: — »А ко се већ овдинак држи регула, Брне, болан?? А, јопет, ако ти је криво, што примам ЈПкеља, дај ми једног дијака да ме разговара, на ми не триба Шкељо!« Знао је Срдарина, да ће тијем зачепити уста и гвардијану и свакојем фратру, осим иноко-