Stražilovo

Б р . 51.

СТРАЖИЛОВО

827

сног фра-Тетке; јер ниједан од њих не ћаше искрај себе нустити свога стражара. 1 Бујас је снаке вечери читао стрицу Блитвару, докле би га ушикао. А шта је читао? Што му драго, па и на прескок, па и наонако, само нека се тороче, — као што неки млинари не могу заспати, ако им се витао не обрће, макар кош био празан. Мачак Шкопић имао је тежег посла са ујаком Дувалом, који је двије уре по вечери бањао ноге у млакој води ј за тијем му је сестрић сипао на број неколико канаља неке љекарије, која, тобож, утољује задуху и кашаљ ; а за тијем на презуру додаваше му нека зрнца, што ублажују болове у ожичици, јер сипљиви Дувало спаке вечери јеђаше, колико би доста било здравој двојици, те га сваке готово ноћи хваташе рачац. Ни Лису Аптуловпћу не бјеше лако. По што му стриц Жвалоња отиде на жупу, приби се Лис уз Вртирепа. Овај ти од неког доба поче пити ракију иза вечере, мезетећи је орасима и бијелим луком; на кад би се фратрина ражестила, стала би грдити све и свакога, а највише новога гвардијана. Ј1ис мораше ћутке и пажљиво слушати, што Вртирен рига; ако би момче закуњало, скочио би фратар да га бије. Али од свијех ђака најтеже бјеше Бакоњи. Откад умрије Пирија и откад похараше манастир, стриц Наћвар изгуби сан; једва ако би по двије три уре иза обједа проспавао. Прије и послије тога бјеше љут као змија, али је љутњу крио пред браћом и пред свима осим сиповца, на коме би се често искалио. То толико дојади Бакоњи, да је неколико пута сми шљао стругнути дома, али би се стриц осјетио синовчевој накани, па би га удобрио, мазећи га. Фра Брне чисто подјетињи. Час би плакао, час се срчио и псовао, час би клекао на сред ћелије, нагонећи малога да му помогне молити се. А најдосаднији бијаше по вечери. Најприје би навио и за дуго с великом помњом прегледао она четири часовника на стјенама и она четири шпагара. То би трајало, док му се не би очи заблијештиле; па онда би се извалио да га Бакоња чешколи по листовима; за тијем би се обрнуо потрбушке, да га биште по затиљку и да га прутићем голица између плећи. И то би обичпо трајало, докле сам Бакоња не би престао, а тада већ пе би мипуло без ријечи. Али се мали увјерио, да стриц не може без њега, па му је могло биги да учини штогод и ио својој, и да но маличак пркоси.

А како је шјор Грго проводио ноћи? Добри Балеган, чим би распремио сто, стао би шетати по пространој трпезарији, пребирући зрна на бројаницама и нагињући чешће букарицом — јер откад несрећа снађе свету кућу, он је тражио утјехе у молитви и — — у вину. Его, рашта је дању све ишло теле - иле; рашта су сви устајали подбухли и тешковољни, не друкчије него као да су цијеле ноћи крше ломили. Није се бУчало као оно иза смрти Шкоранцине, али голема штета, руг међу ркаћинама и устравица покојног Пирије, остави силан траг међу маиастирском чељађу;' осјећало се јако, с тога се није бучало. Да ли баш у свој манастирској чељади? Ва исгину, ио свјема приликама. Тртак и Бобан с немара одбише помлиоце и поковце, те већ готово нико не наваљиваше из пријека. Та двојица ио цио дан разапињаху вршке и завађаху се ради тога с Дундаком и Бељаном, који мишљаху да имају прече право на рибу. Два пастира и говедар (други говедар бјеше напустио најам) изгоњаху стоку у ручења доба, а сјављиваху је много прије но што дан нагпе, то толико да се може рећи, е је пасла. А то се и видјело па животињи: свакоме браву и говечету могаше човјек пребројити ребра из далека. Шкељу — видјели смо већ сав носао бјеше да тимари Дората Срдарова и да се »кланча као обаћетан пас« ; оне четири мрцине, што су некада залуду гризле у манастирској коњушки, бјеху дате кметима у наполицу. Али с вечера ковач, млинар, два чобанина, говедар и оба возара, сва седморица братски засједи око добра огња, па крвљу Исусовом струњуј росу и тугу са срца. Заиста нијесу имали шта завидјети Шкељу, и ако се овај разметао у фратарској сувоги. »На част му, брате!« рече једном неки од њих, »само да нас не нросочи!...« »Ко да нас просочи?« викну Дундак. »Ко . . оца му очина! ? Зар Шкељо? Зар онај пожмиреп? А да ли није и он лока' с намикарце дви године! Па сад ми се чоко погосподија, нити главе обрће на пас, ка' да смо губави! Рувијан од рувијана! . . .« »Муч ! То неспомињи!« брекну Тртак . . . »А шта не спомињи? да је пожмиреп, је ли? Јоли да је рувијан? А да за што га је онај нригрлија? . . .« »11а тако! Иђу међу кметове ради...« »Међу кметице, ради липе Јанице!...«