Stražilovo

Б р . 52.

СТРАЖИЛОВО

писмене? питаше сам себе момчић. Па какав је ово језшс? . . . — Е, вала дијаче! . . Баш ти вала! . . С добријем вриути! . . Поздрави вратре! . . заокупише га пандури, ручећи се с њим, пак брзо изађоше. А он је намјерио да их пита што за Букара, а они гле! одоше. ПГкељо закурњавио некакав дугачак црни цигар, па лик превлаке; други метнуо за ухо, а неколикијема вираху сламени овршци иза кружата. — Дакле, ви можете то читати, господине? нита госпођица, смијуљећи се љубазно. Господине! — Први пут га неко тако назва, а још каква га уста назваше! . . . 0! кад би бог хтио учинити једно чудо — да се Бакоњи напуне џепови жутијех цекина, рецимо — па да је дарује. — Ја не умим, госпојо, и баш се чудим, који је то језик налик на наш! — Како: на наш ? — Он је дијак у Висовцу, синовац гвардијанов, ја! објасни јој Шкељо. — Аааа! отегну дјевојчица. И ви ћете се зафратрити!! . . Оно је језик српски . . . Дакле, десет цигара, то је педесет; два пака дувана, то је двадесет и пет, свега седамдесет и пет! додаде она. — Шта седамдесет и пет?? — Крајцера . . Дајте ми четри плете, да вам врнем кусур. Бакоњи задрхта рука, кад је тури у џеп. Видје, али доцкаи, на какве је пријатеље награисао, па да забашури како му је, поче кашљати, пак незграпно прими неколико новчића и изађе. — Вире ми се ова ришћанка загледала у тебека! ноче Шкељо пред вратима . . . Само како те гледала! како те гледала! Еј, да си моје памети! . . Знаш ли ти да она има три куће овде, а јединица је у мајке, која ће отегнути до мало, јер је болешљива . . . Бакоња ништа не чу од тога, но је ходио оборене главе. мислећи: од шесг плета остају ми дви и николико крајцара! Еј, памети! памети! — А зар не ћемо к Алвиревићу, ка' што си говорија? . . . Ако ћеш, онда је амока! . . На то прекиије Бакоњи, те ће Шкељу гњевно: — Ајд' се вуци, галијоте најзадњи! пак се раздвоји и крену противнијем правцем. Зврљао је кроза свјетину, зловољан, не пазећи хоће ли га ко очепити и гурнути, те су му ннала стопала и плећи. Један му се прековођа-

нин јави и запита га, рашта је дошао у варош. »Доша' сам са стрицем« вели, па онда му сину једна мисао. »Вире ти, знаш ли ди је суд? Поведи ме, ако умиш, јер ми је триба наћи стрица!« »Јево . . . није далеко. Ајдемо!« и иође пред њим, иа га остави пред неком ониском кућом. Бакоња је дотле мислио, да је судница бар три пута већа од манастира, те се јако зачуди, видјевши да на њој нема н' око пет прозора. На уласку бјеше гомила сеоске чељади. »Молим вас, познаје ли ко фра-Брну из Висовца? . . Да није овдинак?« нита Бакоња »Тако га јади познали, како га ја иознајем!« одазва се неки козји глас, па из гомиле промигољи главом Крсте Шкопић. »Горика је, ископаник мој, а мислим да ће сад изаћи — ногу сломија, да бог да и свети Вране! . . А ти си то, дијаче! . . Ја те нисам позна'! . . . А ко би те позна', како си се нађинђерија! . . . Ја знам, кад си иша' у плисњавој кошуљи и у беневрецима излизаним, а сад те стриц заодија — таман, госпе ми, ка' да си Марасовића син! . . Бакоња се зацрвени и уђе кроз врата, али је чуо што је и даље наказа говорила. — Ископа ме — није друге — него до темеља искона ме, бездушник! причаше Шкопић сељацима. Учинија ми је зваће за сто и педесет талира главнога, што ми је зајмија бија приколани, и за тридесет талира добити — па не ће да нричека до Лучине, него навалија сад: дај! — па јето претур му да'карту да ме роби, и робиће ме кроз осам дана, кукав ти сам . . — Ма, је ли истека давно рок? питају га. —• Јес — ту скорице, болан, него сам се узда' у брата; он се бише подјемчио, пак се ништо загризли међу собом, пак Наћвар да се њемукарце освети, оће да умете менекарце... — А ко ти је брат? . . . — Вратар, болан. Јарчина ка' и он, па се завадили, па не ће да ме искупи! . . Јарчине вратарске, оба,. . . оца им! . . У то фра Брне сиђе низа степенице, црвен као рак, дувајући као цигански мијех. — Таа-ко! Ти ме ту чекаш! Ајмо на ручак, јер је подне прошло! вели синовцу. Сељаци се размакоше. Шкопић скиде капицу и преви се. — Дујо мој, да сам ти припоручен! Смилуј се на менекарце, ка' што ће бог на тебекарце ! . . Добри мој, честити, липи вра-Брне... Фратар отресе рукама, као да ћаше рећи: знам те ја и што ми желиш! па убрза мимо њ. Али Шкопић застопице за њима, мољакајући