Stražilovo

842

СТРАЖИЛОВО

Б р . 52.

као просјак. Кад бјеху пред крчмом, Бакоња се обрну: — Губо једна брезобразна, а шта си малопренка говорија, а? — Остави га! остави! брекну стриц, турнувши малога пред собом. — Ја говорија! ? . . . Шта сам говорија ! ? .. Ја!? пита Крсте, али они већ бјеху на слару. — А ди сте ви већ, дујо? викну крчмарица, која у тај мах пронесе боцу вина . . . Заповидајте амо, брже. Они су. богмека, сви ручали. С врата, која она отвори, суну дувански дим и засу се смијех и граја. Бакоња се зачуди, кад видје за дугачкијем столом попа ђеросима, до њега два помлађа фратра, до њих пет, шест људи у варошкој ношњи, до овијех двије жене и још два попа ришћанска. Брну бјеху оставили мјесто у прочељу, а одмах до њега, с десне, Бакоњи Овај се мало шчињао и нећкао да сједне на тако одлично мјесто, али сви навалише на њ. »Липото моја, сиди и 0, кад ти се каже!« виче крчмарица, поспремајући испред осталијех. »А бегениш га?« пита гласовито један поп ришћански, гладећи браду. »Дала би за њ три царева града, да сам млађа!« вели ђаволанка »А, реците да није шесан, да није ка' уписан! . . ГЈа да се та липота зафратри!« . .. »Е, тобоже, фалиће му невиста,. кад се зафратри!« рече један од варошана, (по свој прилици Шибенчанин). »Питајте ове дује, умиду ли се помоћи?« . . . Сад настаде масна шала, као но ти иза обједа међу путницима. Бакоња и оне двије женице црвењаху се. Остали, сви осим замишљеиа гвардијана, смијаху се и задијеваху Бакоњу. Послије обједа, као обично, фра Брне леже. Бакоња га је, као обично, чешкао по листовима. Вра зажмурио једним оком, а другим гледа неку слику, —- голуждраву жену, што вишаше у мједену оквиру према њему. — Та-ако! Па како ти се чини да је у Скрадину? пита синовца зијехајући. — Ј1ипо . Баш прилино ! . . . Него би' вас молија иокорно за ништо! . . — А што? — Да ми дате коју јаспру, да купим два, три шудара, капицу, карте и једаи ножић, триба ми . . . — Добро, добро! . . па кашње . . — Али ја би' пазарија, док се ви нробудите . . Ако зановидате! — рече мали, чешка-

| јући га лаганијом руком — да обрнете плећи, да вас мало прогладим но плећима! . . Стриц га послуша и у обртању извади један круиаш и рече: на! Бакоња га слатко цмокну у руку. Тад Вра извади још један и даде му га. Весели Бакоња чисто поигравајући искочи из крчме, умакавши газдарици, која га ћаше опет да цјелива. Шкељо је сједио на слару, курњавећи пусти цигар. —■ Река' ти је стриц да се не мичеш одовлен, него да чекага док се пробуди, јер ће се одма' полазити. А ја ћу се сад вратити! вели Бакоња, иа потече ван На улици бјеше много мање народа, него ли пред подне »Ди је Алвиревића бугига?« запита .једну бабу, што је ходила нред њим, жвачући хлеба. — Кога Алвиревића, пшнко? — Иа Алвиревића, што продаје робу! — А, а, а! . . . Жнам, жнам, дите, то је онај . . . жнам . . . што . . . Бакоња је мину и стиже човјека некога, па и њега исто припита. Пред човјеком иђаху двије женске, које се једанак обрнуше и потекоше к њему, — Иве! . . . А ти си то, Иве! . . . 0, душо моја, види га !... Види, ко би га позна'!... Бакоњи готово навријеше сузе од јада, али нема куд ни камо, но се љуби с њима и пита за здравље. Бјеху то Прдуља Рорина и Бакрица, кћи стрица Шунде. — Ми ћемо те повести, душо! вели стрина, и пође с њим упоредо, савивши му руку око врата. Бакоња је стискао зубе, да не излане педесети дпо од онога, што му наврије на уста, а звјерао је на десно и на лијево, види ли ко, како га је прљава баба загрлила, њега онако гиздава. Кад бјеху према »опалту«, он се истрже и размакну се од њих. — А овде ти је и стриц, душо, знаш ли? Оћеш ли да га потражимо?. . . Њему би било ка' да сунце види!... А ти и јеси наше сунце... — Не, не, немам кад, него ајдемо брзо, јер ће стриц устати, пак ћемо одма' у манастир! . . У дућану Алвиревића бјегае налога — највише жена. Два, три гаегртића пе могу да одоле. Али један, видјевгаи га зар онако лијепо одјевена, растура гомилу жена, па рече: — Шта заповидате? Сви се погледи стекоше на њ,