Stražilovo

Б р . 52.

СТРАЖИЛОВО

— Дајте шудара! — Фини', или прости'? —- Наа . . . осридњи'. Шегрт се насмија, погледавши значајно своје другове. Не би му куд камо, но мораде куппти стрини и родици ио мараму и по печу сапуна. Па онда Нрдуља напомену му, да би срамота била, да ие пошље штогод матери и сестрама. А на то све женске, што их бјеше у дућану, зажагорише, питајући ко је и откуда је. Њему би, као да је запао у накао. Једна невјеста — по ношњи, Буковичанка — боцну га палцем у стегно и про^тријела га црнијем очима. Бакоњи запламтише образи, а учиње му се, да му се капица на глави обрће у вртолац, те онако збуњен примаше све, што је шегрт нудио, а упропасти се. кад му онај рече, да је рачуна: »два талира, мање три карантана«. Плати, па побјеже. Није крочио ни десет пута, али се срете с пекијем дроњом, у изношеном шибенском одијелу, што је све климало око њега. Дроњо задудучио цигар, а накривио капицу, пак се раскорачи, кад би према њему, и пружи му руку, не вадећи цигара из зуба. — 0, Иве! . , . Зар ме не познајеш!? . . . Стани!. . . — Носи те враг, лупежино губава! вели Иве, погледавши га косо, пак убрза. Бјеше Кењо. Кењо удари на сав мах у смијех. Хо! хо! хо ! мога господина ! Хо ! хо ! хо ! уши гладна, што си се наждрла у манастирипи, па мислиш: ко сам ! ја сам ! . . . А рувијану вратарски ! викаше братанић. Народ се обазирао. Неки докоњаци стали на вратима, пак се и они смију. Почеше се отварати прозори и помаљати главе. — »Хо! хо! хо! рувијану!« виче злица, посокољен, што је примамио пажњу. »Стани, таволизу, шпијуну, измећару вратарски! . . . Бакоња, дршћући као прут, обрпу се од једном и да ће потећи нут Кења. али у тај исти мах бану преда њ гомила господе и госпођа. Бакоња познаде суђу и пристава, што су долазили у манастир, па их поздрави капицом и отиде у крчму. У авлији Дорат чекаше оседлан. До мало сађе фра Брне и узјаха одмах, те кренуше, савивши другом, тјешњом улицом, што иде упоредо са главном. Та улица бијаше пуста, алипо нрозорима виђатпе се чељади, највише женске. Бакоња успори корак и диже главу поносито. На једноме прозору, некако у средини улице,

промолиле двије женске главице, једна љепша од друге. Једна отрже каранфил из лонца, па га хити преда њ, али он ирође. Тада једна баба, што стајаше иред вратима сусједске куће, прекрсти се, рекавши: — Како си дивљи, младићу! . . . Госпојица ти баца цвит, а ти ни мукајет! . . . Ааа! то не ваља!... На то се Бакоња поврну, сагну се, узе цвијет, па скиде капу и лијено се поклони, а оне двије цуре заруменише се више него он. Па онда покаса фра Брне тратином, што се одмах надовезује улици. Шкељо је трчао поред коња, Бакоња за њима. Дохватише се прашљаве цесте и до мало бјеху поред крчме Павасовића. Сунце је залазило Сврнуше, да се нреобуку, па кренуше даље. Како је излазио за стрицем, видје малу плавојку, што га је кафом служила. За петлама испод груди имала је ружу. Бакоња се живо обазрије на лијево и на десно, па видјевши да нико не види, иружи јој каранфил. А мала се зајапри и узе цвијет, помириса га, иак извуче ружу те јењему даде и — побјеже. — Ајде, оо Иве! викну Шкељо. Бакоња тури руку у кружат, пак нотече. Срце му је страшно играло. Читаву уру не проговори ријечи, него се одмицао од Шкеља. Бјеше чисто као пијан. Често се хваташе за главу и питао сам себе: а ма од шта ми је ово? У тихој љетној ноћи, вјетар је ггаркао с мора, звијезде су кријесиле, славуји ћепиркаху. Бакоња је све то уживао и прошлијех година, али му се никада не учиње тако дивно. ГЈоред свега тога, спопадала га је туга, те јеуздисао, а и за то је нитао: ама од шта ово? . . . Кад се сутра дан у манастиру пробудио, пе бјеше добре воље. Скрадин — тај Скрадин, побркао му бјеше сав ред у мозгу! Шта ли му се није врзло но њему! Бакоња, узимљући хаљине, нађе ружу већ оперутану. Он покупи листиће, па их сложи у ковчежић, врх новијех хаљииа, па закључа ковчег и сахрани кључ међу књиге, у иолицу што дотле никад не бјеше учинио . . . Све до по госпођину-дне бијаше једнако зле воље, али се од једном развесели. Велики, ненадни догађај деси се. Фра Тетка бјеше отишао у своје село и до веде отуда синовца »заминика у светоме реду, ако бог рече«. Бјеше то красно дјетешце од десетак година, здраво као јабука и наиредно, мимо дјецу.