Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

им1ш1. Ш тш8№

БРОЈ 6.

У ЖОВОМ САДУ, 9. ФЕБРУАРА 1892.

ГОД. V.

^Дшжт мј п| /мт тш т/м {^||Лт1^шштЛ /п и1 1мт тшм Ч8Ј"'5 песништво"' »Ј 1гV \г'и\гМј' хг '-^гЈчЦ)' "иЧ-г ~\-г \.г-\г\7^

1ајцн.

ада п() небу блсђане звезде Кроз таму ноћи разаспу зрак, Иетрићи лаки шумором језде, Из груди као уздисај лак, Све санком благим када се снажи: Нада мном* санак не-свија лет. Тад моја душа суморна тражи Пад овим светом милији свет, Радости вечне где цвати цвеће, Где моћи нема туга и јад, ГДе нрава љубав са вером леће И где се евакн иснуни над. Крај одра мога у тамној ноћи Тад ми се јавига, о мајко, ти, Благошћу твоје сијају очи, Као да веле: снавај ми, спи! (* мајко, мајко, ја немам санка, У мојој души руши ее све

И сваке ноћи и сваког данка По једна нада гине и мре. Па има л' игде љубави, вере? Та лаж и варка ликују свуд 0 мајко, мајко, ја немам вере, Ја ништа немам, пуста је груд. За што ме глсдага суморно тако ? Има ли среће, кажи ми ти! Благошћу твоје сијају очи, Као да веле: * спавај ми, сни ! 0 хвала, хвала, тај поглед благи Све ми је казао, сад добро знам: Спавај ми, спавај, тек санак драги Донеће л^убав и вере плам! Ко таквој срећи у *4в1гу жуди, Сновима иек се повери ои, Ал тентко њему, кад га разбуди Живота правог сурови звон. Драгутин Ј. Илијк.

II. д тога дана почешс њих двоје живети ^иовим животом, животом до сад још * ие окушане сласти у међусобиу сиоразумљеп.у,, на још да не би туге и душевна бола за љубљеним првенчетом, би им срека била потпуна. Малешни Милоје, слика

песма лазанскога. Приповеда П. Жељски. (Наставак). и ирилика свога покојног браце, везиваше родите.ве своје све јаче једно уз друго, накпађујући им губитак и у детињском свом иезнању тешећи их иевииим и милим св ој им ћеврљањем. Прође тако шест недеља тишине и задовољствау Иваиовој кући. Обоје, и Иван