Stražilovo

чз 82 8-

и Марија, с дана се у даи све то са-више спокојства сећаху свога анђелчета, туга- за н,им добијаше у п.их све то одређенији вид мирне нодаиости у оно, хпто се не да измепити. Друго им дете напредоваше, чисто с дапа у дан, и телесно и душевно, те се ших двоје све већма свикоше савијати се око милога малога створа и у том пађоше пајбол.и мелем свом болу. Голубл.ом нежношћу угађајући једно другом, пажљиво се клопећи свега и једно и друго, за што знађаше да другом не годи, све се већма зближише а заједничко им лебдење над дететом споји им душе истим те?књама. Ко их је добро позиавао пре на их сад мотрио, морао је оназити голему нромепу и у њега, а и у ње, ма да се спољашње нрема досаданш.ем пије могла Бог зна како на бол.е изменити. Тек је кандаипак ова прсдусретљивост сад и л.убазност, и пред другима а паравно тим више, кад су сами, била прк^однија, неусил.енија. Опо мало још осЖ ка иекадашм.ој грозничавој журајивости и.еиој, кад павлаш и иајневиније што протума,чи како пе треба, Иван или пнје могао или баш није хтео да онази. Седе тако једаред њих двоје носле ручка једно норед другог на се нешто живо разговарају. Она је пекако пемирпа, узрујана; ко је боље погледа, може оназити, како јој се час но ноздрве нервозно стану мицати а усне задршћу. То је већ зпак, да јој је што ненраво а још пе сме ираво да се ода, док не види, како је муж расположен, да ли на одлучан отнор или на одобравање и нонуштање њојзи. Иван изгледа миран, равнодушап, тек се само по кад што, кад тише кад гласније, одсмехне, но што дал.и разговор, то и његов смех све краћи, све иснрекиданији. — Али само ово једаред још, иа ако још икад устражим, пек нисам која сам. За Бога, знаш ваљда, да сам се толико већ задужила, неле сам јееени одлазила, где год сам била позвана, па то се, брате, мора вратити. — Добро. добро! Нисам ја противан. Али пе мора то бити у тако великом стилу. Доста је да позовеш све те твоје гослоје на ужипу па у вече свако себи. На што је то, да ту још оида дођу и мужевн и

Бог те пита ко на онда држ и вечерај п картај се и играј и трика трака до зоре! Меии бар није до тога. Нема још пи два месена — Зпам већ шта хоћеш. Говориш тако, као да ја то дете нисам обожавала као и ти, као да мене не боли ерпе. Ту се баш љутито открепе од њега. — Ама,- Марија! стане је он блажити. Та ие кажем ја, да ти не жалиш за дететом. Али ево хоћеш сама да тако изгледа. Наумила си да иравиш весеље у нашој кући, као да пас ништа не тишти. — На не можемо се живи закоиати. Морамо се тек и разонодити. Ј1ако је теби ! Ти но вас дан седиш у свом звап.у на имаш леио забаве, а ја овде чамим сама самцита код куће — А дете? — Не могу опет вечито бити пи уз дете. Де пробај ти па да видиш, како је то. Немој тако говорити, Марија! Изгледа ми, као да хоћеш да ми иребацујеш, јлто савесно вршим своје дужности. Па све ми се чини, као да би рада рећи. да у томе тебе и кућу запемарујем. Она га ногледи нрекорно и лагаио махпе главом у знак да јесте. — Богме сн ти чудпо неко створењ^! Не знаш ни сама шта хоћеш. Неираво ти, што цео дан скрштених руку ваљда пе седим код куће. Марија, криво ми чиниш. Ја се искрено и својски трудим. да те разговорим, кад сам код куће — Но, баш тим, што ми ириноведаш своје ствари из суда, Као да то младе жене може занимати! — Па ја ти ие изводим суве какве теорије, него ти иричам нрактичне случајеве — Да, како је син убио матер, како је, ие знам, жена отровала мужа и све тако једно грозније од другог. — А кад сам ја теби тако што нриноведио а да нисам уједно извео и кориспу ноуку за тебе? — Тек не ћеш још рећи, да сам ја снала иа твоје поуке, где је реч о дужностима и о моралу? — Ето, већ си се иашла оченљеиа. Кад ти сваки мој постунак, сваку моју