Stražilovo

-чз 87 ез -

Он веК хтедс да легне спавати, кад зачујс поново куцање. — Ко је онст? заннта Рајски н откључа врата. Марина прво унссе и метне на сто стакло са воћем, а за тим увуче перину и два јастука. — Послала госпођа, ако усхтете варсна воћа, рсче. — А ево и нерина, ако се Марк

Ивалић пробуде, а они сто нск изволе леКи на перину. Рајски се још једном искрено и од срца засмсја, а у исто време беше тронут до суза добротом. своје бабушке, нежношћу тога женског срца п тиме, што је тако верна својим правилима гостонримства. (Наставиће се).

1 -х. -и. .1. .и о. о.| 4 П 0 У К 1 &

1 "ј 4 * ^ "т 4 * <§><®

✓јчГ^ I

ПРОСВЕТНИ ИДЕЈАЛ ДАНАШЊЕГА ДОБА

говорио у двориици сриске вел, гимназије новосадске 0 нроФесор Тих. Остоји!..

св. сави 1892. год.

риски с.вет ноказујс нам данас величан31 ствену слику. Гледећи вас овако дивно сабране у овом знаменитом просвстном дому, живо замитнљам себи ту слику: и у крајњем кутићу нашега народа и у најмањем сеоцу у овај мах служи се свечана служба, походи сс школа, свети се и она и њенн млађаПи становници и онда се из тисућа грла с л>убављу кличе светитсљу Сави. Свечана раздраганост, која нас разгрсва, као муњевита сгруја ирелеће брда и долине, рске н градове, села и засеоке растуренога народа нашега, припутава орце за срце, заталасава хиљадама груди, хил,адама осећаја захвалности, ноштовања и одушевљења стапа у узвишену хар ■ монију, која се као дим с горе диже у славу учитсљу Сави. Сви смо данас загрл>ени у једној мисли. Прилика је, да се у овом просветном храму запитамо, зашто се данас ссстриме црква и школа? Шта ли то сваке године на овај дан утиша у пама и личне и друштвене страсти и доводи нас цркви и школи, шта распаљује по неком нагону српске оцћине и просветна друнггва, да се надмећу, ко ће сјајније нрославити четрнаести дан овога месеца? Јамачно је нешто огромно и значајно што покреће толико људство. Презрети владарски сјај и заменити мач крстом у седамнаестој годипи показује велику јачииу воље; босоног ходати но камену светогорском и живети по правилу исносничком сведочанство је силнога верскога одушевљења. Уз ове лнчне врлине ко да обележи достојно за-

слугс за народ срнски тога великога Немањрћа, који задоби самосталност српској цркви, који са својим оцем старцем Немањом подиже Хилендар, академију старе српске књижевности, који је и речју и псром просвећивао свој род. Све су ово сјајне цртс Савине слике, које допув.ују једна другу до величаиства, које и наша црква и повесница но својој знаменитости цспи. Али поглаинто она иросветиа мисао, која га кроза цео живот води као за руку, мисао, да свој -народ ириблпжи грчко-жр ишКа)/.ској аросвети, узДиже га у очима данапш.сга наса и ноставља га иа узвишено место заспивача наше иросветс, Та просветна мисао тињала је п кроз таму наше историјс, и када сс нрнлике окренуше па бол.е и наш народ васкрсну на пов живот, планулаје ита просветнамиеао и обасјала је свежим сјајем чело Немањина сина. Свсти Сава је схватио. нросвстнн идејал својега доба и тежио је да га усади у срца ондашљих Срба, У тој мисли има много животворие снаге. Данае после седам вскова друге су нриликс, али мисао она је и данас силна, Просветни идејали су сс 'мењали, ,али свагда јс ностојаиау човеку тежња, да се прправља, да буде бољи. Нсговање светосавске славс је знак нробуђенога интереса према просвети и њеном нај јачем стубу: школи, али ако та слава пијс само иразан блссак, трсба и да радимо у духу светога Савс, треба да оживимо његову просветну мисао: треба и ми д« разумемо иросветни идејал пашега времена и да му се што внше иримакпемо. Да промотримо из ближе, шта јс просветни