Stražilovo

136 8«

јхи тај . . . Марк што год да једе. Само немој да идеш ти еама, него пошљи .ЈеГора . . . — Ја не могу ништа, одговори живо 1 >икеитијев; ире ло што сам ношао амо ; иојео сам цео иирог. — Сигурно сте с-о бојали, да овде не ћете мишта добпти да једете? укори :;а Татјана. — Браните ме, Марта Иасиљевна! - Ј - Останите тамо. где сте, не дирајте мс! речс му Марта љутито. Он трчаше од једпс до друге и труђаше сс да их обадве надговорп. Лице му беше час ојоиљно , час бн сс иа јсдан пут засмсјао. — Ја сам, кнате, *појсо тај пирог за то, што мн је случајно пао шака. Кувма отворпо ормаи, ја прођох мнмо и опазим пирог, где стојп сам самцит. . . — А ви се сажалиете на еироче и поједосте га, доврши Татјапа. Сви троје се засмејаше. — Даћу да вам се скува ваш шарап, и то 1 гс вам биТИ цео ручак, рече му Марта. — Она узе рибу; Никентијев пође за н,ом, н после неколпко тренутака чуо се на пол,у гласан и весео смех. За мало на се зачују звуци валцсра са Фортепијана из Мартине собе, за тим се учннн, као да се неко скотрљао ппз степепице а одмах за тим могао си видсти њих двоје, где трче прско дворишта у врт, одакле се зачује њихоп разговор, певање и смејање. Татјана Марковна погледа кроз прозор за ллтма и климаше главом. На дворшпту се кокошке п патке нлашљпво разбегоше на све страпе, ттси лајући потрчаше за њп.ма двома, нз чељадске собе гледаше служинчад за њпма; у врту се цвеће и жбуЊе ноче мицати, као да је ојкивсло! Па миого леја остаде утиспут траг потттетице или узапе женске ципелице, неколнко лопаца са цвсћсм се нреврнуше, а птнцс преплашенс поодлеташе у суссдну шумицу. А за четврт сата већ су ссдели обоје мирјто поред бабушке, као да пиптта нпје пн било, весело гледаху около себе и једно на друго: он бришући зној с лица а опа хладећи с.е марамом. — Красни сте обоје, какви изгледате, корсла. нх је Татјаиа Марковна. — Он је првп почео трчати за мном! нзвип.авала се Марта. — Нијетако," бранио сс Никептијев, — Марта Насиљевиа ми је рекла да одем у врт, па је

онда пре мене отрчала, ја сам јс хтео да достигнем и . . . — Чскајте само! потужићу се Нилу Андреј'ићу на вас! Никентијев сс уозбиљи, стаде на сред собе, увуче браду у овратник, памргоди се, подиже прст у вис и крештсћи поче: Млади човече! твоје речи нотресају авторитет старијих! . . . Подражавање је морало бити савршено, јер Марта се заЦени од смеха, а и Берешкова, која се из тточетка намргодила, поче да се доброћудно емеје, и пришав Никентијеву тапкаше га пријател.ски по рамену. — Ах, Марта Наспљевна! сстп се Викентнјев, набавио сам за вас један пов роман, па сам га заборавио... — Где? — У чамцу Иваиа МатвејнКа; идем, да вам га доиесем. Отрчи на врат па нос. Марта хтеде такођер да изађе из собе, али је Татјапа заустави: . — О.стани овде, душице, имам нешто да ти кажсм. Марта јој се приближи, а Татјана јој узс намештати косу, која беше ма.ло растресена од трчап.а по банттн, и гледаше је са материнском нежношћу. — Шта сте ради, мајчице? упита Марта, радозиала, да сазпа, камо циља тај увод. Татјана се мало устезаше да ночне. — Ти си моје добро дете, рсче јој на нослетку, — ти уважаваш савете своје мајчице, а пе као Вјера. — Нјера вас исто тако уважава, ви се варате у њој. . . — Та ти си већ увек њена заступница! Јест, она ме уважава, али она еакрива од мене своје мисли, јер нема поверења у мене. Она мисли, бабушка је стара п глупа, а она сама међу тим да је млада, учена, и да све разуме. Пспрестано чита \ли у књигама ппје свс натшсано! речс Татјана, замишљеио уздахнувши. — А шта стс ми хтели рећи ? запита раДозпало Марта. — То, да си ти сад већ велика, девојка на удају, па да треба да будеш мало обазрпвпја. — Како обазривија, мајчице? — Лакше само, немој ме нрекидати! Ти, видиш, трчиш, играш се као мало де.те.