Stražilovo

-*з 294 >•>-

— Они су обп'шо уманаии, слабо одсиени и уке!>\ гладпи... Идите у кухип.у, ,ја ]>у наредити, да иае иахране. '— Хвала лепо! Оеем тога мисте иишта друго иа дсмииаристама опазили? Пс иокнајем сс ии с једним, а мало еам их и виђала. Внам само, *да су неотесани н да емешио говоре... — То еу пашп нраки мнсиЈонари, иишта то не смета, што смешно говоре. То су елаби и потнштенп, каквих нама и треба. Оми елепо иду па патру, беа и једне речи... — На какву ватру? — 11а светлост,, к новој науци, к новом животу... Зар ви пишта не :шате, иишта писте елушали ? —ТПтогод о семипаристама? — 11>их -држе у тами, храпс их идејама, у којима исма ми трунка лсииота а, уи то мх мемилоердно шибају. Оне нак, који иоказују мсчито малр духа и живота, нс хранс баш ии чим, еамо' их батинају. Л они, тежећи на иовим животом н радом, отнмају ее таме н хрле аа свстлснпћу... Тај парод је млад, здрав и евсж, траже ваздуха п храпе а таки нама баш п тј — Комс нама?

Ги1ме? >3ар и то треба још говорити? Пама, новој сиази, ,'крјој мринада будућност! Дакле баш тако? речс она, иосматрајући га радозиало и иромично. А ко с.тс ви? Или је ваше име — тајпа? — Моје нме? Али да се не ћете унлашити од м.с1'а? — Може бити; али реците само. Марк Волохов. А то овдс значи исто, што, м Пугачсв или' Стен.ка 1'азим. — Аха, даклс ви стс тај! Мени ее чини да се ви хпастатс својим чувеиим именом. Ја еам већ слушала о вама. 1>н нуцате па живе људе и иујдате мее па мролазнике. То је даклс та нова спага, којој приНада»будућноет? Идите сад одавДе п мс показујтс се више. — Пмаче ћетс ее потужшч! бабумши? •— Иараппо! (' Г.огом! Ома еиђс из еепице и пођс, не флушајући м.сгог.е задн.е речи. Ои ју јс похотл.иио нратио очмма. - Да ми јс барем туј.абуку украети! рсчс у себи, скочивши па земљу. Нјсра пе хтедс пи речи о том рећи Татјани Марковпој, нсго "јс само Паталпји Иваповпој, евојој мријатсл.ици, еВс и<ч1ричала, а ова јој јс морала обеКати, да не 1>е ииком мишта говорити.

(Крај пЈ1во 'м дзду).

^ П 0 У К Д. ЦЕТИЊСКА УЛИЦА НЕКАД И САД. (1856 п 1892) (Снршотак).

то време начн.чио се је у београд#о Т< * ,|; <>м 1 1 >а лу неки Таса II. Арнаутии, Ш*.Чојп ,је иореклом био одпекуд и:ј Тур#Г екс, вором ХринЉанин, а занатом касапин. г 1'мј је човек но свом пијан(*'П'.у и -убојииштву од дужег времепа • био по.знат не само. београдској нолпцији, него V готово свпма механџијама и каФеџијама у Пеограду. Таса је миловао да сс, оружап до зуба, намести у којој кавапини, с једпмм или више поузданих својпх другова, обично Турака, који су убојице као и он што је;

ту да пије но в.ол.и. да исујс е рое и све 1ПТО је срнско На, кад се добро нићем •угреје, да се с ким и нотуче. Ако би га, у таком случају, иротивпиди надвалили, он би нобегао у најближу турску капију међу иизаме, где је обичио дочскнван као јупак, ком ио нраву принада свака хвала и с;вак*а заштита. 9. декембра 1856. тај Таса дође у Цетип.ску улицу, у Молеровићеву кавапицу (данас бррјеви 11-6 и 11-в) са другаром својим Турчипом Дулом касапштом. Ту су еедели, пили, и свађали се са Србима,