Stražilovo
-КЗ 31
0 к-
љак, који треба развити и нретворити у жену. Тада Кете дознати многе тајне, о кбјима и не саљају девојачке ГЈгаве, и које се не могу ни растумачити, него су само личном искуству нриступачие Ја вас нонивам да искусите, иоказујем вам где је и у чему је живот, а ви сталн на праг и ухватили се грчевито руком ::а довратак. Обећали сте тако много, а како иипаво ступате напред — па још хоћете н да иоучавате иеког. А носле - што ме највећма вређа — ви немате поверења и не верујете. — Не срдите се! рече она грудним гласом, од срца и искр.епо, ја се слажем с вама у свему оиом, што ми се чини истинито и поштено, а што не 1»у бси икаквих об:шра да ударпм путем, који ми ви ноказујете, то је за то, што хоКу сама да знам и видим, куда идем. -- То јест, хоћете да се прво промислите! — I [а зар ви не бпсте хтели, да се промислим? — Махните се тога! Пре свега ја вас л.убим и хоћу јасан и тачан оДговор... а за тим вал.а да ми верујете и да. ме слушате! Зар је у мепи мање жара и етрасти него у вашем Рајском са његовом иојезијом? Оамо што пе умем говорити песнички о њој... што у осталом ни пужно није. Отраст није разговорна... Али ви нити хоћете да верујете иити да слушате!... — Дакле сад иазите шта ви тражите од меие: да будсм глупља од саме себе! Сами сте нроповедали слободу, а хоћете да ми будете господар, па ударате ногом о земл.у, што не ћу да вам се ропски покоравам... —- Ако немате новерења у мени и ако вас сумља мучи, онда се растанимо, рече он: олако се даље не може... — Да, бољс да се растансмо, рече она одлучно, — ја нећу ником слепо да верујем! Ни избегавате сва објашњења, а ја јадпа и у сну и на јави само за тим жудим, да између нас иестане сваке сенке нсспоразума и несугласице, да упозпамо једно друго и да будемо новерљпви... Међу тим ја вас и не познајем још... на вам не могу ни веровати! Ух Нјера! повика он срдито — ви се још увек, као какво пиленце, кријете-нод крилом своје бабушке; ви имате исте појмове о моралу, које п она. Ни заодевате страет у неку Фантастичпу одору, као Рајски... место да искуством тражите истину. ОнДа бнсте и веровали... говорио је он гледајући у страну, али оканимо се свију других нитања.
— А вама, Марк, увек је исти одговор у устима! рече му тихо: — махнимо се свега, све је лаж! Међу тим не знате ни сами да ми кажете, где је истина! Ето за то и немам поверен.а у вама. — Код вас је реФлекснја јача од природе и страсти, вп сте просто једпа госноћнца, која хоће да се уда! А то није љубав. А ја тога не ћу... ја хоћу љубави и среће! — Хоћу да сазиам, ко сте и шта ете ви, јер ја озбиљно узимам страст и чуства, а не сматрам је забавом, као ви... — Не, него баш као насушну потребу, узимам је дакле озбиљно. Ја писам Рајски; не спавам по читаве ноћи. Мука је то! Ла нисам ии мислио, да раздражење може доћи до тог стеиена! Ни добро видите, да вас љубим, настави ои скоро иакосним гласом; ви велите, да. и ви мене л.убите, па ево, ја вае позивам на срећу, а ви стрепите пред њом. — То не стоји! .Ја само велим, да ми не треба срећа, која траје месец дана, по_тодине... — Него целога живота, па и на оном свету? рече 011 иропично. — Јест, кроз цео живот. Ја не ћу да у папред видим краја својој срећи, а ви га и предвиђате и нредсказујете. Мени не треба таке среће; она пије ни искрена ни ностојана... — А кад сам ја предсказивао крај? — Много пута, можда и нехотице, али ја сам То опазила и запамтила. За што се бринути и продирати у будућност? говорили сте ми ви, за што филистарским начином мерити срећу риФом и арпшном. Хватај и лови је на летењу, сркни дватри гутљаја иа бежи даље и тражи је иа другом месту, док се и ис заситиш прве! Не чекај да јабука отпаднс, него је бери, а сутра кидај другу! Не држи се ненрестаио једнога места, као пуж, и не седн увек на истој гранн! Грлимо се док нам срце иште, а после збогом... Ето то су начела, која провејавају ваше речи. То је можда и ваше право убеђење. — Но, на шта онда, ако и јссте? Ја се барем не иретварам! Па за што ми онда нс верујете ? — За то што верујем у нешто друго, боље и истинитије; ја бих хтела.... ()братити и мене у ту веру! — Јест, хтела бих! То је једиии услов моје срећс; ја за други не знам и не желим га...