Stražilovo
-43 В63 ЕЗ-
ћепи народ о ненобитној истиии увјери, е Вишњи пије само н.ега, мимо остале народе, ирегалаштиом обдарио и снагом снабдио, да се на културном и хуманитариом пољу успјешно развиј.а. А овдје не ће излишно бити, да своје .мишљење малко објаснимо. Одве]ј би нам жао било, кад би нас когод наоиако схватио и тјесногрудијем Филистрима сматрао, којима се као бајаги нрохтјело, да историји сваку вриједност пореку, и да сруше са нријестол.а ту најнлеменитију и најузвишенију међу свијем Музама. И ако их је било, који су се у тако безумне покушаје упуштали, с иаше би страие смијешно било, да се за и.има поводимо. Прије свега, сматрајући историју са просто умјетничког гледишта, и као најодличиију будилицу умних и срчаних својстава, трудно би додуше било паћи међу продуктима духа л.удскога ишта налик на монументалпа дјела, што иам их у насљеђе оставише велики повјесничари од Иродота п КсеиоФона до Меколеја, Тијера и Момзена. Ирошлост и будућпост - рекао је један велики мислитељ - то су једине реалности у времену, а човјек у садапш.ости и не живи, јер је садашн.ост нроста обмана. Сав је живот
историЈа, и без писанијех илп усмепијех предаи.м не би м(»гуће било замнслитп ии народ, ни породицу. Потреба, коју изображен човјек осје 1|а; да обазна како су земапом мијсп.али људски удеси, и како еве ствари . . . . некн, пеуиорна сида Са вртлога у вртлог обара. Тер и људе л. њихове раке 11 п6тои.е облпке и лошти Неба п земље иреобраа«! вр'јеме; а то дивно душевио напрезање, које човјека нагони да обија нрошлост, сасвим је наравио и посве слично ономе, што га нодстиче да проучава безбројне свјетове у простору, земл.у, на којој живи, и створове, који по њој миле. Па није све пи у томе. Осим радозналости, која нас нодстиче да историју проучавамо, ми п.епом иомоКу улазимо у траг и нскијсм оншти јем закоиима, који владају у животу народа; иити можемо равподушно иосматрати напредак, јали назадак разнијех друштава и цивилизација, а да нас једанак пе обузме же.ва, да томе на претку иЈш пазатку и приближне узроке но хватамо. (Наставиће се).
' I- ..и -.и -I- -1' Ф Ф 2Л>Т
КЕИЖЕВНОСТ, 0 т
*>
БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА,
9.) Г. Љуб. СтојановиК у својој славној граматици на стр. 45. вели: Пачин погодбени ирави се од времена ире п н.сга свршенога глагола б%1ти и другог прошастог придева. Једн. I. љ 6 имб или 6 ћ 1 хт, | 2. „ би 3. „ ОИ бт,1 ОТ .1 СТ Г В Мн: 1. бимт, бвиомв |
01.1, бт>1СТЈ> ! неслт,
2. 3.
бисте бтлсте Ј неели
0л\
ОТ.1111/?!
И. т. д. Тако вели г. Л»уб. Стојаиови11. Поже мој ! Како се иекад г. . 1 >уб. Стојановић разметао својим „Филологическим" напрстком да је имајуЈп! толико глунога дерзновешл узвикнуо: Миклошића је граматика 1111 дапгеп пш! дгсмвеп VегаПеК 0 кенече јадни! а где си нашао да'је били, би, би, аорист псго у Миклошићу? А зиАш ли ти
да си ти написао граматику по Лескину и зиаш ли ти да Лескин каже за кондиционал овако: Ег XV1 ћегде8(е111; (јпгсћ сПе УеЉннНшд с1ез Раг!. рга1. ас1. П. тК: ејпет НаИзуегћит, с1а8 НееПг!. теЈгс!: 81пд. бимв Р1ш\ бимт. Оиа1. бивћ би бисте биста би бл\ бисте ЊЉеп бимт. 181 бихомт., пећеп бњ аисћ б'Б1шд дећгаиећћсћ. 1п апс!егц зћтвсћеи Зргасћеп сНеп^ ЈетвеЊен 2\уеске (1ег Аопвк мрп отти: бтлхт. бт .1 бт .1 — бт .1хомт. бтнсте' бтлшд — бт ,1ховћ бт >1ста бтлсте. Мз ово.га се впди да Лсскии нб "држи 6 имб би би за аорист,. -Лссиип нс г;аже шта су ти облици бимв би би, али јасно кажс да пссу аорист. А да иссу ти облицн аорист, иоказао јс Марстпћ У" својој књизи УегпЈС! и ^оуепвЦјегп јегЈсЈта на