Stražilovo

■чз г * — Ни мени није мило, што тс морам силом задржавати, Вјера! — Ода шта задржавати? запита га опа скоро осорно. — Можда од пропасти... — Зар може мене ко упропастити, ако ја сама не ћу ? — Ти не ћеш, ал ћеш ипак пропасти. — А ако ја хоћу да пропаднем? Он ћуташе. — Па и нема никакве опасности. ја се морам с њим видети, да се... растанемо. — За то није иотребно да се састанете и видите. — Потребно је! За један сат или дан касниј е, ништа не чини! Па нека ме сав свет види, ја се не ћу ни на кога освртати! У тај пар :»1чу се други метак. Она наже иапред, али јој две снажне руке притиснуше рамена и носадише је на клупу. Вјера ногледа Рајскога од пете до главе и затресе главом од јарости. — Какву награду ћете тражити од мене за тај труд? запита га пакосно. Ои је ћутао и нажљиво нратио очима њенс покретс. Она се пакосно засмеја. — Пустите ме! рече мало за тим, меким гласом. Он махну главом одричући. — Брате! започе она одмах за тим нежно, обгрливши га руком; ако сте икад горели на запаљеном угљевљу, умирали по сто путауједном часку, од страха и неизвесности... кад вавд срећа беше на домаку да је ухватите или да је за навек нестане иснред ваших очију... а душа вам се отима за њом... Сетите се таког тренутка... у ком вам је остала једина и последња нада... ето у том тренутку сам сад ја... Кад тај тренутак прође... ироћи ће све с њим... — И хвала нека је Богу, Вјера, зато! Дођи к себи, освести се, па и сама не ћега хтети ићи. Кад су болесници у врућици жедни, ишту леда — ал им се не да. Јуче, у мирном душевном стању, си ти то предвидела и указала ми то просто и најбоље средство, да тс пе пуштам доле; па ево ја те не нуштам. Она клекну пред њим. — Немојте да вас кунем целога живота после овога! преклињала га је она. Можда ме тамо чека сама судба... — Твоја судба је.. тамо, ја сам јуче видео,

6 ЕЗгде си је тражила. Ти верујеш у провиђење божје, Вјера, друге судбе за тебе иема. Она ћуташе и погну главу. — Јест, рече му покорним гласом, ви имате право. Али ја сам тамо тражила светлости, која ће ми осветлити пут, и нисам је добила. Шта да радим? Ја пе знам! Не знам! заврши уздишући. — Не иди више тамо, рсчс он, помажући јој, да устане. — Шта било да било, пе задржавајтс мс више, ја сам се одлучила. Тамо се не ће одлучити само моја судба него и другог једног човека. На вас ће пасти одговорност за ту провалију, коју правите иимеђу мене и њега. Ја сс не ћу никад утеншти и сматраћу вас виновником иесреће целог мог лгивота... и његова живота! Ако ме сада задржите, имаћу права да мислим, да је ништава страст, самољубље без права и завист сметала мојој срећи и да сте ви лагали, кад сте ироповедали слободу... Он се иоче колебати и стуии корак натраг од ње. — То је глас страсти са свим њеним соФизмима и извртањем! .рече, дошав к себи. Сети се само, Вјера, каао си ме јуче, после својемолитве, молила, да те не пустим... А ако ме будеш проклињала, што сам ти попустио, на кога ће онда пасти одговорност? Она опет клоиу духом и невољно п©гну главу. — Ко је он, реци, — прошаПута Рајски. Ухвативши се за ту изиенадну ирилику, да се ослободи од свог ])ођака, запита га живахно: — А ако вам кажем, хоћсте ли мс пустити? — Не знам, може бити... — Не, него ми дајте своју рсч, да ћете ме иустити, па ћу вам га казати. Рајски се колебао. У тај треиутак одјекну и трећи мстак. Опа иотеже према поиору, али њему пође за руком, да ј е задржи. ■— Хајдемо, Вјера, кући, па одмах признај све бабушки! рсче јој зановедајући. Но она се место одговора отиматпе из његових руку, падајући па земљу и устајући опст. — Ако стс икад у животу имали срећна и блажена треиутка, иреклињем вас тим трепутком, да ме пустите! Пикад вам не ћу то нребацити, никад! Ви сте учинили све, што сте могли.... Iит мати не би могла више учинити. Али сад ме пустите, да идем, ја морам сад бити слободна!