Stražilovo

-нз 392

да не чује, Амруш уђе у каФану, раскорачи се и запита га: — Како зовеш, иштем ли ја љешто за своје паре, или иросим, а? Какав сте ви каФеџија? Одмах да ми се донесе лимунада! Мандалина му је дршћући донесе, а оп је проли, плати и отиде. То бјеше пошљедња н.егова нојава на тргу као „пеизвјесна чбвјека". Кад опет дође, — осам дана послије — бјеше за-

конити власник кровињаре и зида до ње, које је купио од цркве св. Николе, за две хиљаде Фории. С њим дође и инжињер, који узе све могуће мјере од историјске зграде, па отиде да нацрта нову кућу, њешто по својој наспови, а њешто по упуству Амрушеву. То је било двадесет другога дана мјесеца марта, друге уставне године (рачунећи календарски, али у истини прве). (Наставиће се).

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова по француској иреради Евжена Готи ирквЕО Миливој Максимовик. други део.

V. -утра дан иред вече седела је Вјера у РШсвојој соби. Задубљена у мисли погле^ - дала би механички час па небо час па осветљене прозоре новога дворца. За тим сс дигне и задрхта од всчерље студени. Пристуии прозору да га затвори, ал у тај пар у сред вечерље тишине одјекну метак из пушке. Задрхта по други тгут, нагло се спусти на столицу и обори главу. За тим устаде, погледа око себе мењајући се у лицу, приступи столу, где је стојала свећа и застаде. У очима јој се видео страх и немир. Неколико пута се дохвати руком чела па седе опет за сто, но истог трснутка оггет скочи нагдо, трже са рамена мараму и баци је у угао, иза завесе, на ностељу; још наглиј е отвори орман и онет га затвори, тражећи непрестано нешто очима на столицама, на дивану, и не нашавши, што јој треба, седе изнемогла на столицу. 1Га послетку опази на наслону једпе столице вунен пгал, поклон Тита Никоиића. Она га узе и поче журно намештати једном руком на главу, а другом у исто доба отвори орман и преметаше грозничаво но њему. На послетку дохвати једну постављену маитилу и обуче је. Не затворивпш ормаиа прекорачи преко гомиле одела, које је у хитњи побацала на под, угаси свећу па журним и опрезннм корацима полети доле низ стеиенице. Дошавши доле, пође сенком поред дворца и утрчи у таман ред дрвећа. Она није ишла, него је летела. Њену тамну

силуету једва си могао опазити, кад је требало да нретрчи нреко осветљеног простора, тако да месец, тако рећи, није имао времена да је осветли. Нрошавши кроз ред дрвећа пође лакше и застане код шанца, који је делио врт од шумице, да одахне. За тим прескочи шанац и спреми се, да се спусти доле у понор. У тај мах се Гајски створи пред њом. Она се чисто скамсни. — Куда ћеш, Вјера? запита је он. Не доби одговора. — Хајдемо натраг! Он је ухвати за руку. Она не хтеде дати руке и трудила се да прође мимо њега. — Вјера, куда ћеш и шта ћеш? — Доле... последњи пут... овај саетанакје нуждан... Пустите ме, браца, одмах ћу се вратити... ви овде причекајте... само једну минуту... седите ево ту на клупи. Он је ћутећи ухватизаруку ине пушташе је. — Пустите, мене то боли, рече она, отимајући се од љега. — Ви нисте кадри са мном изићи на крај ! говорила је она шкрипнувши зубима а отимајући очајном снагом руку из њеирве; ослободи се на послетку и потрчи напред. Он је ухвати око струка, доведе је до клупе, посади је и седне поред ње. — То је грубо и дивљачки! рече једовито и љутито, окренувши се од њега скоро с одвратношћу .