Stražilovo

чз 410 Е>-

ше не ће наћи. Дошавши до плота, иоиие се на њ и у оном тронутку, кад хтеде скочити па другу страну, предомисли се и седе на њ. — Да видим баш, шта опа ради, рече у себи. Отишло је то ноносито створењс! Па што да жалим за њом ? Да ме је љубила,. не бн отишла. Она воли само да се препире. — Да ми га је само још јсдан пут видети! рече у себи Нјера, иаставши ноеле неколико корака уз брег. Још само један сквк, па би их нлот и живица за навек раставили. Иза ограде је глас воље и памети силнији. Марк се окрену и виде где Вјера стоји на месту, где почиње стрмина обронка, као да јој тешко пети се. Види за тим, гдс с очевидним нанором пође још два-трн корака папред и онда се тихо окрену натраг и задрхта.

— С богом, Марк! довикну му она, уплашивши сс и сама од свога гласа, толико беше у њему туге и очајања. За трепут ока био је Марк иоред ње. — Победа, победа! ликовао је у себи. Окрснула се за мном, попустила је ! — Вјера! одазва јој се Марк, чисто стењући. — Ти си се вратио ... за увек ... На послетку си ме ипак разумео . . . Ох, како сам ерећна ! . . Боже, опрости . . . Није имала времена, да доврши. Вила је већ у његову загрљају. Његов нол>убац јој прскипу радоспо клицање. Он је подиже на груди и потрчи с њом у навиљон, као тичар, кад бежи са својом жртвом. Воже, онрости јој, што се окренула! . . . (Наетавиће се.)

. '\ј- »чи* 'ч1^ < р

^ -.и о. -о.

П 0 У К I.

ј ^ ^ "Т 4 '

СЛАВНИ ЉУДИ У ИСТОРИЈИ И БИОГРАФИЈИ.

(новодом МИЛУТИ 1 10ВИ (Сррш

.мдачв » |С наш Мплутпнокп!, оаш чтлек слнчна кова био, није, мислимо, потреоа да се овдје наномиње; то је читаоцима ваљда већ довољно познато из разпих, и ако непотпуних биограФских црта, што су досле о њему нанисане. Ми ћемо овдје навести из врсне Игњатовићеве психолошке студије, два момента из Симипа живота, који врло згодно карактеришу његову ратоборну, ироничну ћуд, која је зазирала од сваког Фарпзејства и лебдила само за великијем идејалима слободе и човјештва. Кад се године 1.839 Милутиновић, након нодужег боравка код будимског варошког биљежника Симе Игњатовића (брата Јаковљева), враћао са својом невјестом у Србију — да тамо крај свОга живота ироведе — те кад се са свијема у кући срдачно праштао, приђе му тада још врло млади Јаков (Јаша) Игњатовић, којега је Сарајлија ванредно л.убио, да се и ои с њиме рукује. Сима га љунко загрли, па ће му ожалошћено : „Бог нека те чува, Јакшо; бу|и честит, I

ЂЕВЕ СТОГОДИЈ И Н.И ЦЕ.) етак). I па се пе брј никога, ма да је тежак пут ноштенога жића; духом и срцем јунчк не уклања се исџред сметње, но рушн, ма се и сам срушио; опомени се Чубра, твога побратима, који те у срцу носи!" Еле, ми би рекли, да ова опроштајна нрепорука садржп чисту ексепцнју Симнпа нрактична морала н његов апбстолски поглед на свијет; то је онај исти човјек, који нас у Србијанци опомињс како: Тврд нажишљај мучност'ма одоли, и како: Ссб' ирегорјев највлиге се може. Тад ме је — вели даље .Јаша — пошл.едњи пут иољубио Чубра у чело, и ,ја њега. Пијесмо се више никад видјели." Зна се како је Сима био врло изображен, човјек. Говорио је, осим матерњег језика, добро њемачки, латински, прилично маџарски, па онда турски и понешто грчки. Класичпи писци мпо]'ијех народа билп су му добро познати, а од