Stražilovo

43 109 БЗ-

нсго да оде и никад се више пе врати. Она. се помакну, начини један корак и онет се спуети на клуиу. ■ — Немам вигае снаге, не могу ни да одем ни да га задрзким! Све је свршено ! размшпљала је у себи . . . Ако га задржим, шта 1ге онда бити? не 1)С бити један заједнички живот, него два жнвота, као два затвора, одељена решетком једна од другог. — Ми смо обоје јаки и силни, Вјера, рече Марк на нослетку сетно, за то се, ето, и растајемо! После кратког ћутања започе онет! — Ја не Ку да в;к- обмааујем. Ви сте готови да ми се са свим предате, али за нобеду над собом тражите и од мене да са свим иоложим /оружје. Ја вас љубим и ноштујем, али то, што тражите од мене, не могу учинити. Не могу да се одречем својих начела и уверења. Не ћу да вам обећам вечну љубав и не ћу да се венчам с вама. Ако на те иогодбе нристајете, значи, да ме љубите и да хоћет.е да будете моја. — Да одбегнем с вама! рече замишљена, а иосле ? — После, после не знам, шта ће бити; за што иитате то ? — На један нут ће вас иовући срце на другу страну, и ви ћете о.тићи, оставивши мепе, као какву ствар. — 8а што као ствар ? Можемо се и лепо растати, као пријатељи. — Растати се! Код вас, стоји растанак раме уз раме с љубављу ! рече оиа тужно. А ја мислим, да су то крајности, које пикад не би требало да се састану; ј едина смрт може раставити оне, који се љубе!0богом, Марк! рече одмах за тим побледевши, али са поносом. Ја сам се одлучила! . . . Од вас се не могу никад надати срећи, коју ја хоћу. Све је свршено! — Да, треба што нре да одем одавде у неповрат! Остајте здраво, Вјера! рече неприродним гласом. Обоје устадошс, бледи као смрт, трудећи се да не погледају јсдно другом у очи. Она је у слабој светлости месечине, која је просјајивала кроз лишће у павиљон, тражила своју мантилу. Руке су дрхтале и нс могаху да нађу оно, што је тражила. Марк је стојао наслоњен уз један ступ и намргођеп мотрио на њу. Она нађе на послетку своју мантилу, алп ие беше у стању, да је обуче; он јој нехотично пристуии у помоћ.

Она поче у мраку пииати ногом, тражећи стспеницу, а Марк нре ње скочи из павиљона на земљу и нружи руку да јој помогне. Пођоше обоје ћутећи, стазом неирестано усиоравајући корак, као да још нешто једно од другог очекује. И једно и друго је мучила иста мисао; тражили су у мислима разлог, да се још пеко време не растају. Обадвоје еу знали, да свако од њих има право са свога гледишта, али се ипак у себи надаху; он, да ће она попустити и прећи на његову страну, а она, да ће се ои покорити; а у исто време знађаху, да им је нада врло неонравдана,, јер ни једно од њих не би могло, све кад би и хтело, иа једарсд прспородити се и ироменити своје уверсњс, као хаљине, нримити други поглед на свет И другу веру или одрећи се свога уверења. Обоје беху као утучени, јер знађаху, да јс то последњи састанак, и да ће за нет минута престати сви одношаји између њих. Оии х. едоше, да. продуже тих нет минута, да у њих метну сву своју прошлост, да њпма зајемче ссби ма и најслабију наду за будућн<?ст, ма да бсху у напред уверени, да будућности нема, да их чека растанак, неизбежан као смрт. Дуго врсмена им: је требало, док су дошли до онога места, где је ои имао да прескочи преко плОта па друм, а она да пође уз брег етазицом, која је водила у врт. Са погнутом главом застаде Вјера на поДножју брега. Цео њен живот изиде јој иред очи и оиа не виде у њему пи једног тако гОрког треиутка, као нгго беше овај. ОчИ јој беху нуне суза. У овај мах имала је само једну жељу да се окрене и још један нут да га погледа, да последњи пут види оно, што за навек губи, иа да сс онда тек врати у крило своје породпце. Њој беше жао те среће, коју је виха.р зграбио и понео, али оиа се не усуђиваше, да сО обрне, јер то би зиачило исто толико, као да каже да јга његово судбоносно нитање, и она с, тешким срцем нође два корака уз бреТ. Марк је такођср ишао не обрћући се, пакостап као звер, кад мора да напусти плен. Он није лагао, ои је уважавао и ноштовао Вјеру, по иоштовао ју је преко вол>е, као пгго сс иоштује неиријатељ, који ес јуначки бори. Он у овај мах није осећао тугу и ж.алоет, нсго очајање. Он јс био готов да разбије и уништи Вјеру, као какав драгоцен суд, на да ие буде ничија. -- Ишао је лагано,. иризнајући себи самом, да оставЈва за сОбом иешто, што никад ви