Stražilovo

чз 405 ез-

и .иојачс интелигенције од ваше, г. Фармациете. Фармациста хтједе да скочи, али му комесар маиу руком. — Дакле, баш тако, докторе ? вели комесар, а глас му уздрхта. Дакле ви постајете демагог? — Не ваља! Не ваља! ирогунђа друг Занетов, стари опћински љекар. — Господине, иијесам ја демагог, но слободан човјек, а као такав говорим што мислим! викну Зането, уставши. Сви се умијешаше, а иајвипте г.осиође. те претекоше пошл.едице. Али може се поуздано рећи, да од тога трепутка, и раздор напредоваше „а вапор", баш као и Амрушева кућа. То је било три даиа прије светога Антоиија, кад се ногааше пета годиппва латинска литија. На велико чудо канопиково и кооператорово, литија остаде лошија по икад, — поворка учасника бјеше за трећииу краћа но обично. А на још веће изттеиађење виших импјегата, у вријеме гаетње, осим већ позпатијех пријатеља Амрушевијех, сједијаху уза њ: Заието, иижињер. оба учитеља, четир писара и трговачка српска омладина, која .је дотле па њеки начин само прииуштаиа била, ,,-код Аустрије". Тада свак отвори очи, — свак разумједе да се „промолио иламен из потајне жераве", да је Зането главомонај „ногодии вјетар", да иастаје вријеме, кад ће престати старе иодјеле па касте и на вјере, а њих да ће замјенити двије странке: слободњачка и коисервативна. Народ свак иредосјећагае да ће сукоб бити страгаап. као ио ти кад се судари силовита новина сн. старинском устаповом, која може бити мало и гњила, али је добро уређеиа. У Розоиеку завлада трзавица, према којој бјеху . ништаве све пређагање због проиовиједи, због литија и играиака, због ОФИци ])ова укопа и удаје чиновникове сестре! РијечИма „иага" и „њихов" даде се друго зпачење. ,1 |>уди се већ пе зваху по положају, пего по отраикама. Консервативци имадијаху још имеиа од милогате, као: гњиле консерве, саимаркини, назадн>аци, мрачњаци, поновске скутоногае, и т. д. А без тога пе осташе ни слободњаци,

Опи су јога звани: гарибалдиии, Фрамасони, црвењаци, атеисте, и т. д. Нопови заратигае с учитељима; вигаи чиповници иостагае груби са потчињеиима; апотекар истјера свога помоћника; игјора Те}»еза страгано увриједи иогатареву жеиу (због Амругаа); звоиари обију цркава договорно скратише трајање звоњења, и т. д. Најжалоспије бјеше вечером иа тргу, гдје слободњаци извојеваше своју иоловину простора за гаетњу. А како сад бијаше много в ипт о гаетача, то су, и једни и други, једва се могли мигољити. Пет гаест најљеигаих консервативака бијаху јако сјетне, јер толико најљепших каваљера ускочи у иротивни табо]), гдје већ бијаше дама из „новога свијета", мећу којима цареватпе дијепа плавутна, Занетова „Фјама". Тереза, порезникова жена, и Вица, царииарева кћи, дакле иајхитрија жеиа и најмилија дјевојка из дошљачкога свијета, у гаетњи, држаху правац самијем мргииом двају табо]»а, тако са једном иогом бијаху у коисерви, а другом у републици. То је унижавало достојаиство странке, али ко ће шта женским главама. Једино, стари поморски капетани ие мијешаху се у ту борбу. Они остатпе па својој висиии, у правом и пренесеттом значењу те ријечи. Отти сједијаху као и дотле на својим тересама, гдје примаху редовпе извјепттаје о комегаању слободњака и коисервативаца (које су они уиорио звали: „беповци" и „амруптевци"). Старцима то бјегае трајна нотка за ихалу. Колико пута дозиваху један другога: — Оо, капетан-Лазаре! — Чуј ем, капетан-Марко ! — Је ли шта нова од нати их крајишпика, беповаца? — Нијесу се још, брате, војске судариле, али је рат на прагу... И кад помислиш да је све то било прије но што се и стави кров па повој каФани! Она је била изидаиа. Ималаје гаествеликих ирозора на лицу, а нтест па наличју, који бијаху напрема се, те се кроза њих видјело море и с трга. Кућа бјетпе на један пбд, али до таваница бјеите мало мање висока тто Бепова двоподница до крова. 'Ге-