Stražilovo

-чз 407 вз-

неетаде узбуђености. А Марк једва могаше да еакрије оеећај радости, кад виде' да није узалуд чекао. ' — Још до скора сте били тако тачни, Вјера, да нисам морао трошити барута на три метка, заноче Марк. — Место радости — прекор! рече му она, отргнувши руку. — То сам ја само тек онако рекао, да нОчнем разговор, иначе сам и ја већ са свим ношашавио од среће и уживања, као и Рајски. — Не изгледа, да је тако; јер онда се не бисте морали крадом овде еастајати, рече одахнувши. — Него бисте лепо седели тамо поред бабушке за чајним столом и чекали, да нас венчају! — Па онда ? — За што сањати о оном, што је немогуће? Та бабушка вас не би дала за мене. — Дала би; она ће све учинити, што ја хоћу. Ако у вас нема препреке .. . Ми опет започињемо ту бескрајну полемику, ]>јера! Ви сте сами рекли, да ће ово бити наш поеледњи састанак. .. треба већ једном учииити крај овом мучном с.тању. — Да, ово је иосдедњи нут! Ја сам се заклела, да не 1«у више долазити амо. Време наше је одмерено. Ми ћемо се растати на уиек ако.. . глупост . . . то јест бабушкини назори буду кадри раставити нас.. Ја ћу кроз осам дана отићи; ви знате, да сам добио донуштење. Сад или ћемо ее сложити, да се никад не растанемо . . . — Никада? запита тихо Вјера. — Никада! понови он л.утито. Колико ли је лажи у тпм изразима: пикада, увек! Па дабогме, никада, годину дана, две године, можда и три. Зар то нијеисто, што и иикада? Ви хоћете вечне љубави; а да ли постоји она? Ето иребројте све ваше голубове и голубице, видећете, да ни један не љуби вечито. Завирите у њихова гнезда! Шта ћете видети? Сврше свој задатак, породе децу а за .тим сваки себи. Само тупи и будаласти створови седе заједно . .. — Доста, Марк! та ваша теорија о љубави на неизвесно време ми је већ доеадна, прекииу она нестрнљиво. Ја. сам врло несрећна, иаш растанак није једина моја невоља. Ево ве)1 годину и вшие дана, како се кријем од бабушке; то ме убија а њу још више; ја ,то добро видим. Ја еам мислила, да ће се та мука ових даиа свр-

шити; да ћемо се данас, сутра ипак споразумети и једно другом искрено изрећи своје мисли, наде и намере и... — И за тим? заиита. он пажл.ипо. — И за тим бих отишла бабушки и рекла јој име онога, кога сам изабрала за цео живот... Али мени се чини, да не ће ништа од тога бити. да је наш данашњи састанак узалудан и да се ми морамо растати! заврши она тужним гласом и поникну главом. — Да, било би за цео живот, Вјера, кад биемо ми били анђели. То је као што и онај седи сањало Рајски себи уображава, да жене имају не знам какво више одређење .. . — Њихово одређење је пре свега породица. Нису анђели, па нека, али нису ни животиње. Ја нисам вучица, него жена. — Дакле породица, добро, па шта онда? Шта то нама смета? Треба хранити и васлитати децу. Али то већ не засеца у љубав, то ј е посао дадиља и старих жена. Ви хоћете мало накита! Сви ти осећаји, симпатије и тако даље, све су то само украси и накити, то је оно лишће, којим се, како веле, иокривали људи ј ош У Р а ЈУ • • • — Јест, људи. (>п се насмехну и слеже рамеиима. На добро, нска је иакит, пастави Вјера, аливидите: и њега је дала природа, а ви хоћете да га здерете и уништите. Ако јетако, као што ви велите, за што се тако унорно држите баш мене? Уз појмове, које ви имате о љубави, мора вам бити све једно, која и каква ће бити ваша друга у животу. ПТта вас то гони, да ево већ годину дана долазите овамо? Он се намршти. — Са вашим појмовима о љубави, рекли сте ви? Кто то је баш ваша ногрешка, Вјера, јер љубав није нојам, него један нагон, потреба, и за то је она често слепа. Што се мене тиче, ја нисам вама слепо привезан, ваша лепота, слободан дух, ето то је, што ме је к вама приковало дуже, него каквој другој. — Врло ласкаво! рече она са тихом иронијом. — Ти нојмови ће вас и упронастити, Вјера, наетави он. Да није њих, ми бисмо већ одавно били здружени и срећни.. . — На неко време, а за тим би се јавила друга ирилика, и ви бисте за њом... и тако непрестано. Зар не?