Stražilovo

-чз 42 3 н*-

У рукаиа ,јс држао као иакву свотињу киту од поморамџиних цветоиа, гледајући на њу са уживањем. Међу тим јо исирестано гледао према тамном реду дрвсћа; али Вјера се још не показиваше. Беше већ у велико свануло. Ситна киншца почс сипити. — Како би било, да им пошаљсм два кишобрана? рече са горким осмехом. На једаред епази и:ј далека Нјсру, и од тога тако изгуби главу, да не само што није могао „искочити пред њу као рис", нсго се још п сам морао чврсто држати за клупу, да не иаднс на земљу. Срце му је силно куцало, колепа почеше клсцати а очи, које беху упртс у I >ј сру, не могаше скннути с њс. Оп хтеде устати са клупе, али није био кадар. И само дисање му је тешко иадало. Она јс ишла са ногнутом и са свим увијсном главом у црну маптмлу. Могао јс видсти само две блсде руке, које су држалс мантилу па грудима. Ишла је иолагано и не обзирући се ни лево ни десно, тихим корацима поне се уз стспеницс и ступи у своју собу. Кад п.с иестадс, Рајском бсше, као да су скииули са њега желсзне оковс. Искочп из заседс и стаие нод њезпп мрозор.

Она је ушла у собу, као у сиу. Нијс оиазила ни да је одсло, ко.је ,је при иоласку разбацала, сиремљено, ии да је Мартииа кита цвећа на столу, ни отвореи нрозор. Несвесно збаци са еебе обадве мантиле на диван, скине каљаве цинсле е ногу, ногом дохвати испод кревета атласке иаиуче и обује их. За тим, не гледајући око себс, него некуд у даљину, снусти се на диван. Затвори очи и наслони се иа душек од дивана. Чинило се, као да је заснала. Носле неколико часака пробуди је нотмуо звук неког предмета, који је пао на под. Она отвори очи и нагло устаде, гледајући около ссбе. 11а иоду јс лежала велика кита цвећа, коју је нско бацио с иоља кроз прозор. Она снусти очи доле и опазивши цвеће побледи као смрт. Пс нодижућм га нагло мритрчи нрозору. Нидела јс Рајског, који је баш одлазио и застаде као громом иоражена. Оп се осврну, погледи им се сусретоше. — Великодушгширијатељ, „каваљер"! прошапута опа са боним уздахом. У тај мах онази п другу киту цвећа, одређепу за Марту; дохвати је и мсханички је прниесе к лицу, али ту је спага издаде, иснусти цвећс и сама паде онесвешЈ1ена иа земљу. (11аставиће се).

--I - "X- 4-^ ^ ^ ^ Ф КНзИШБВНОСТ. Ф $$$> (§ Г С ^ ' 7 Г ;: ^ </ Г Ј ^ МИЛАН САВИЋ.

Нодобро су иревалила три луетра, како се у редовима бораца за папрсдак српске књиге и просвсте јупачкп бори човек, коме је, као ретко коме у нас, иала у део срећа, да књижевни рад ис мора сматрати као споредно занимање тс да би се могао њиме бавити оамо онда, кад досне од онога „главног" занимања, што му доноси хлсб насушни, него-можс сву своју снагу, све своје времс уложити у рад око књиге и нросвсте на му се мора милити тај рад и мора уживати у њему и поиосити со уверењем, да дично име књижевника заолужује у нуиом смислу рочи, јер јс одиста сав књижевиик, књижевпик од главе до иоте. Срећни тај човок јеете Милан СавиИ, чији лик данас нриказујем читаоцима „Стражилова". Мнлаи СавиЛ родио сс године 1845. у Тур-

ској Кањижи, гдс му је отац Риста Савић био тада управитељ добара у добротвора народног Георгија Сервицког. Риста Савић био ,је необнчно вредан и савестан човек и његовим је заузимањем и голсмим трудом године 1846 снасен био Банат од поплаве. У награду за тај свој труд добио је од Сервицкога сто лаиаца земље а торонталска вармеђа именовала га је почасним чланом. На жалост оде пре времепа па онај евет. 1849 буде жртва колсре. Мати Милапова, ванрсдно образована и, што наш свет каже, душевпа жеиа, Ана родом Дееаичића својски је примила па с-ебе да однегује и васипта свога јсдипца и Милан је ове до њене смрти — умрла је овде у ТТовом Саду ире две и по годипе више свсга љубио и поштовао своју матср, знајући зар, колико је дужан ножртвовиој и само-