Stražilovo

чз 424 ез-

ирегорној њеној љубави. По што је изучио гимназију и више науке и на лајпцишком свеучилишту достигао степен доктора философијс, вратио се натраг у Нови Сад и тујеод 1876. до 1881. проФесоровао на српској великој гимназији. Од 1881. године амо живи ле књижевности српској. 1890. о Духових оженио се и узео себи за верну љубавцу у срнском духу однеговану и леио образовану ваљану Срнкињу Јулку, ћерку нокојнога жарког родољуба с.рнског, канетана Исе Давидовца. Књижевни рад Милана Савића грана се на више страна. Ромаи, ириноветка, глума, историјске студије, путопис, књижевни есеји, књижевће оцеие, позоришни рсФерати — ето то су у главном ноља, која је до сад са вигае или мање уснеха обделавао. 1'адио је и ради нод својнм именом, под разним исеудонимима, а да се нод много што шта, што има баш лепе вредности, и не потнигае, то знам ја, као уредник старога „Стражилова" а зна и др. Илија Огњановић као уредник „Јавора". Није ми зазор, но се гата више радујем, да ми се дала прилика, да признам, да ми је Милап Савић у старом „Стражилову" уз II. Адамова био десна рука и да је миога и многа занимљива књижевна белешка онде изашла из његова пера. Не унуштајући се у оцсну Савићева књижевног рада но остављајући то за позније време и позванијим пресудиоцима, рад сам овде да читаоцима „Стражилова" дадем више библијограФски нреглед свега, што је Савић за ово иетнаест и вигае година привредио сриској књижевности. Рекох свега, а ни сам не верујем, да ћу све моћи набројити, јерјејош поразбацано и ненрикунљено. У засебпим су кн.игама изашла ова Савићевадела: год. 1877: Бег зегћјзсћ-ип^апзсће АиГ«1"апс1 уош Јаћге 1735; 1878 : Историја бугарскога народа до пропасти државе му (рађена по Јиречеку) ; 1879: Фрише Фире, шалау једномчину; 1880: Ивањско цвеће, приноветка (прештамнана из „Јавора"); 1884: Проводаџије, гааљива игра у иет чинова (награђена од Матице Српске); 1885.: Разни иутеви, нриповетка (награђена од Матице Српске а нрештампана из „Стражилова") и нрви део Гетеова „Фауста"; 1887 : три свеске приповедака, у нрвој шест (Румене руже, Смил.а, Стихови и свирка, Стара слика, Бага тако је морало бити, Крај извора), у другој две (Наталија, Г>лизамице) а у трећој три (Номодарка, Невенка, Нод нрозором); 1890: У Фрушкој Гори, две приповетке у стиховима: Исповест (пренггампана из „Јавора") и Удовица (нрештампапа из Летоииса Матице Сриске); 1891.: На леп иачип, гааљива игра у три чина (нрештамнана из „Јавора") и Дојчин Нетар, драмски спев у три одељка (прегатамиаи из Летописа М. С.). 15ећега кроја дела су му јога романи „За начело" и „Даша Ђбнић", Од оба је изашао

само ирви део, и то нрвога у „Стражилову" 1886. а другога у „Отаџбини" 1890 и 1891. .Од глума му штамнане су у Летопису гаал,иве игре: Не ће да се противи и Добре вол.е, у „Јавору" Наживио се! а још нештамиане му глуме, само приказане на поздрници^ јјЈсу : 1877: Социјалне демократе (по немачкој једној новели); 1879.: Последња воља; 1886: На добротворну цел. Од кљижевпих му чланака, расправа и есеја спомињем: 1!ече с Костом ТриФковићем (Летопис М. С. књ. 121), Пагае драмско првенче (Летопис књ. 160 и 161), Милица Стојадиновић-Срикиња (Летоние књ. 169), Хумор у појезији 3. Ј. Јовановића, Хумор Краљевића Марка, Идеалност у Милошу Обилићу (све троје у „Стражилову" годипе 1885, за време док је он уређивао тај лист), Нагае књижевие прилике и иенрилике, Појезија Војислава .1. Илијћа /(обоје у „Стражилову" 1886), Жеиски карактери у појезији Лазе Костића („Стражилово" 1887), Тенденцнја у лирици, Појезија Владимира М. Јовановића („Стражилово" 1888), Стихови у драми („Коло" 1889), 0 књижевном раду Мише Димитријевића („Јавор" 1891). А има их тма божја по Фељтонима нолитичких листова. Објективио а доста оиширно оценио је Милан Савпћ међу осталпма и ова кп.изкевпа дсла: Приповетке Ст. 15. Поповића Из српског живота (Лет. књ. 121); Прииоветке Милорада II. Шапчанина (Лет. књ. 122 и 123); Летње вечсрн М. Ђ. Милнћевића (Лет. књ. 125); Гавре Маиојловића Младе дане Вељкове (Лет. књ. 128), Ивана Трнскога Рор1еуке ј пп1о8[пЈсе т!ис1јепке (Ј1ет. књ. 138); Приповетке Мите Живковића (Лет. књ. 140); Жуборе п вихоре М. II. Шанчанина (Лет. књ. 141); Песме Драгутина Ј. Илијћа (Лет. књ. 142); Приповетке Августа Шеное (Лет. књ. 146 и „Стражилово" 1885); Шест приповедака Л. К. Лазаревића (Лет. књ. 147); „Ветар" и „Он зна све" од Л. К. Лазаревића (Лет. књ. 165); Ивана Трнског Кпезшсе, Песме Милке Погачићеве, 8егЈшсће Б1сћ[ип§еп од С. Манојловића, Глипгаћеву Подвалу (све у „Стражилову" 1885); Ти§огш1оуе ТидотИке („Стражилово" 1887). Војислављова Рибара и Шапчанинова Монаха („Стражилово 1888); Венецију Марка Цара и Храниловићеве 2итћегаске е1е§1 је („Јавор" 1889); Песме Јосипа Берсе, Песме Алексе 1'. Шантића, Чед. Мијатовића Нконију, Ђалскога 12 уагте(1јшвкЈћ с1апа, Сиахиницу Стевана .1. ЛоФтића, Кумичићеву 01)Не1 ј.чки (гајпи, Мајске иоћи Андре Гавриловића, дра Ђорћа Дере Усиомеие нз Ита лије, Вожју реч Јанка М. 15еселиновића (све у овогоди „Јавору"). Краћим оцепама и при казима му не зна се броја. Истичем јога иеколико позорипших његових реФерата нз оне силесије, што угледаше света у „Позоршиту" од 1876 до данас и у „Пранику", и то рсФсрат о Ромеу и Јулији, о Макснму Црнојевићу (оба год. 1879) и о Стевапу,