Stražilovo

\ ~\ СТРАЖИЛОВО

ш

БРОЈ 28.

У НОБОМ САДУ, 12. ЈУ.ЈГА 1892.

ГОД. У.

@г»

^м 1 ! т^^ишм

НшФ ПЕСНИШТВО. ®Ж* "и V'"V'" 1 "!^)'"'" V'и " и и'V и \ ј \ј \ј г

ВШТИЦА.

о се догодило јесење ноћи. Ма колико да сам био чист од свакојих мистичких сујеверица, и сада ми се диже коса иа глави, кад ее сетим оиога тренутка, кад ме из постеље диже очајпички узвик нреилашеног слуге : „Бештица! Не дајте! Ту је вештица!" Само слушајте. дан је било суморно. Тамни облаци, који се нреко дана по небесноме плавну као огромне планине вал.аху, спојили се у вече, а јесеи.а киша каиала је једнолико, ие меи.ајући монотони шум. Чини ти се, да је сав ваздух од земл.е до неба иатопљеп морем воде, па се сада из п.ега цеди и канље у бескрајност. А влажпо, ве!) оголело грап.е оиустило се иа ниже, а са љега капл.е као суза кап но кап те пада па земљу и сухо лисје, што се око дрвл.а сложило. У таквим вечерима ништа ти се не мили. Седиш у соби и само слушант како каил.е; свећа нејасно гори, а н.езипа модра светлост иестално се лелуја на ирозорима, на које се навалио густи мрак, па ти се чиии: сад ће мрачном тежином пробити окна и увал.ати се у твоју одају. А иа нол.у канље и ио каткад чујеш звуке капљица по разливеиим барицама, као кад бацаш нљоштимице срче по води. А из дубипе шумовите баште, што се испод прозора ка Дупаву пружа, чујеш кроз густо грање шумор и шуштање јесење кише.

Ја и В. дошли смо по доцпе кући па смо се спремали да што нре легнемо. Суморно вече, суморне и мисли. Највише смо разговарали о тамиијим часима, у које често заплови душа, а такав разговор и нехотице - гони човека, да ућути и да се нреда својим мислима. докле га и сан ие ухвати. Тако смо и урадили. Чим легох. дуиух у свећу, и мрак, иеировидан, густ и безграничан, који с иоља као расклонл.епа бездана чељуст зијаше, сада се склопи и прогута одају. Као у гробници! помислих и нбчех слушати како иа пол.у шушти и капље. Та мопотона несма природе поче ме мало по мало обузимати, мисли се мрсиле и тоиуле и ја ночех осећати како се иода мном гиба; збрка нејасиих мисли и појмова обузимаше ме свега. Изиепадпа вриска трже ме из бупила и ја усплахирено скочих прозору. ■„Пст! Јеси либудаи?" ироговори притајепим гласом Б. — Јесам! Шта је то? „Јеси ли чуо? У башти нешто вришти." Јасно, готово пискаво врискање поче се по ново из баште разлегати иа у часу ирестаде. — То дете вригати. Заћутасмо и ирислонисмо се прозору,

ие бисмо ли ма

шта угледали,

алп тама

густа тама, тако ,)е навалила, да пи ирста не видига, тек само чујега нљускање капљица но разлитим барицама. и шугатање