Stražilovo

-И 434 Е>~

сувога лисја, са којега се рониле капи на мочарну земљу. Не би за дуго, а онај убрзани врисак из баште разлеже се по ново ; али сад јасније и ближе. Сад иам се опет учигти да пије детии, глас већ глас жеие, а одмах за тим промени се као глас детип>. „Да упалим свећу?" заиита Б. — Ни по што! Ко зна, гата је тамо. И врисак се још једном понови, много дуже, мељајући звук час као дете а сад као жепа. Ми смо стојали крај прозора па и ако нисмо могли видети, ипак смо блепули у густу таму. Сад се све умири. Онај чудни глас није се чуо више, само киша шушти и ио кат- кад куцие у влажна окна па се отуда са осталим капљама слије низа зид. Да по овоме мочару и тами изађем, није имало смисла. — Спавајмо мирно! рекох, шалећи се. На крштене душе не ће сатана. Таман да ме први сап завара а оиај врисак ио ново. Сад више не долазаше из баште, чуо сам га јасно под самим ирозором. По ново скочимо и осдуганемо, али све бегае мирно. У густој тами као под земљом ночивало је мирпо све. Тек да се одмакнем с прозора а В. гаанну: „Слугаај!" Шљан! Шљап! Шљап! чуло се нод нрозорима. Нема сумње, то неко корача и гази но раскаљеној и натопљеној земљи. „Ама, то долази иеко ! Шта да радимо." — Ништа! рекох ја. Ако паиђе иа врата, пуцаћемо у груди на шта пам Госнод да? „Чујеш ли јога?" — Сад пе чујем! „Ни ја! Мора да је то чудо отишло некуда. Каква ли ће то сатвар бити?" — Лопов за цело није, јер он не оглашује своје иосете. Али ма гата било, пе устадох му вигае, ман. да ми на вратих закуца! На сату изби ио ноћи. — Бага глуво доба; рекох В—у. На тај тајаиствени врисак у овој тами! Изгледа као да иека очајиа душа облеће кроз иоћ васелену.

„И зове Питагору да јој одреди иасеље !" додаде В. и ми оиет одосмо у крило паших постел>а. Могло је трајати иет до гаест минута. Мирио и одмерено откуцавала је гаеталпца на зиду, а с поља јој одговара једнолики гаум кише. Склопљених очију лежао сам и очекивао да се неиадно узбуђење стигаа. Лака забуиа прикрала се мећу поворком испрекиданих мисли, мрсећи их у нејасие и иеразговетие слике, кад ме иза сиа трже јасан узвик Н—а. — Шта је? „Ко то пали свећу?" — викну В. — Какву свећу? викнем и скочим за револвер. Збиља, соба је треитала у необичној светлости, али свећа иије горела, Забезекнути овом нојавом погледасмо се. \1розори су трептали у јасиој, руменој светлости, те нам изгледаше као да је сав онај мрак пенадпо плапуо па сада букти. Потрчасмо нрозорима. Необична светлост, која иам очи засени, долазила је из кухиње, која је у авлији одвојено од куће иазидаиа. — На поље! Кућа гори! узвикиусмо обоје и са револверима похитасмо излазу. Очајна вика нашег момка, којијевећ изагаао из своје собе, уилагаи иас јога више. „Вегатица! Не дајте ! Вегатица!" Усилахиреп и пребледео, као махнит уиаде у собу и дрхћући као прут повика: — Бежите, госнодо! Вештица! — Каква вештица?! Шта има тамо? „Еио је у мутваку иа огњигату. Долетела је кроз оџак, иа седи тамо расилетених коса. Вегатица, вегатица!" — Ти си полудео! викнух на њега и потрчасмо кухињи, из које се све већма светљаше. Камен, који увек наваљамо ноћу на врата мутвака, а који би једва двојица и то с муком нодигли, био је одпесен иеколико метара далеко. Врата беху нритвореиа, али се кроз нритвор могло јасно видети. Кигаа пл>уихти, као из кабла. Опрезио и са напереиим револверима иастуиали смо вратима кухиње. Обазрех се за момком, али њега не бегае више. Готово прикрадајући се приђосмо вратима и завирисмо. Коса пам пође уз брдо. На сред широког