Stražilovo

•ЧЗ 51(ј к-

исти глас и сени нестаде. Са мене је киптио леден зној и ја као махнит излетех иа поље, али она тама, што је из гаумске дубине тако страшно на мене зијала, отера ме на ново у воденицу, где сам дршћући и цвокоћући са страхом очекивао овај дан. Проклети мачак опет је мирно прео и жмиркао, као да никог не беше а воденично кбло млело је засуто жито. Четврту иоћ не смедох жив чекати и ја дођох да се као убица нријавим. Ивана су одмах нритворили а воденичара је потера после три дана пронашла. И он је брзо признао, кад се са Иваном суочио. Међу тим је Иванов отац радио у нашој башти. Кад му јавише за сина, нлану старац као рис и са оружјем полете у полицију. Хтео је да убије свога сина, а кад му отеше оружје, стаде га нроклин.ати, вичући: „Проклет да си и овога и онога света! Нити си ти мој сип ни ја твој отац више!" Сутра дан, дође старац као и обично пагаој багати. Мало се само погрбио, ипаче се нигата не нознаваше по њему, тако је био миран и брижљиво радио. Некако у брзо осудигае ону двојицу на смрт. Воденичара ће у атару манастирскоме сгрељати а Ивана на Кајабурми. Осуђенички пут води иокрај нагае кућ е на је тако и отац Иванов могао видети, ако је хтео само, спровод сииовљи. Јутро је било топло. Гомиле људи пролазиле су крај пагае куће и журиле онамо, како би за рана уграбили згодно место, одакле ће све видети. Иванов отац био је већ у башти. Моја мати не хтеде дозволити, да овога дана ради, али он је зашгга: за што? „На ти и сам зпага, стари." — Не зпам, госиођо, вјере ми! Маи. ако пе номишљаш на ону рђу, кога ће данас нравда сустићи? „Какав је да је, син ти је; треба да га пожалиш!" — рече му моја мати, и како је била увек осетљива на туђу невољу, грунуше јој сузе на очи. Старац је погледа мирно и благо па опда рече: „Вараш се, гоепођо! Оно није

мој син. Осрамотио је ове седе косе. убио певина човека, па још свегатенпка. Нека рђа погине, и право је!" Чим старац сиђе у дубину багате, а из Хилендарске улице, која утиче у нашу, покуља силан народ. Усред те заграјале и густе гомиле ишле су подагано кочије, из којих светлуцаху бајонети са жандармских пушака. На мало узвишенијем седишту у дну кочија седео је везан Иваи и нешто весело разговарао са околииом око себе. Један ковачки калФ'а ишао је уз кола и гледао у осуђеника. Иван му у шали примети: „Да си бар столар, па бих разумео, што ме тако мерига, али си ковач; ваљда не ћега да ми гроб закујега?" У пролазу нокрај нагае куће јави ми се осмејком, изви главу, не би ли угледао свога оца, а кад га не виде, он запева из гласа: Кад се роди на западу сунце, Онда ћу ти са Косова доћи! И руља иарода са гомилом наоружаних жапдарма оде, тискајући се око осуђеникових кола, пут Кајабурме. Старац је морао чути грају, али ни главе није подигао. Радио је свој иосао мирно и ја сам се чудио, помишљајући, какав је то отац, који нема ни мало срца, да свога сина ножали. Са иаше куће види се Кајабурма. Из далека се црне гомиле, које су осуле брежуљке. Сунчана јара треперила је по ваздуху и јако жегла. После једиог сахата видех, како се густе гомиле јаче заталасагае. Са једпог избрешка изви се густ нрамен дима, пови се, залелуја и игачезе у ваздуху а оие гомиле почегае се као црпи нотоци у долину слевати. Иван је дакле свршио. Неколико дана доцније рагачу се, да је земља изметнула лешипу осуђеникову. Сујеверни иарод трчао је да види. Разуме се, да од свега тога ие бегае нигата. Кад је старац чуо за то, казао је: „ Ако ! И треба да му земља кости изметие!" Јако сам се радовао, кад га иснлатише и отпустигае из багате. •XНеколико дана доцније договоримо се нас иеколико дечака, да сутра дан ураннмо ире зоре и да одемо па Дунав, да се