Stražilovo

-43 520 к-

да му погледа право у очи. Њему онет, што ј ој је онако у невреме показао своје наде .на њу, на које му је она са онаком искреношћу одговорила. Осећао се незгодно и себе и ње ради. Они ногађаху мисли једно другом и Кутаху. — Јесте ли ми опростили? започне она. — Ја вама? За што? — За све, гато сте претрпели, Иване Ивановићу. Ви сте се нроменили, ослабили, вама је тешко, ја то видим. Ваш и бабушкин бол су моја највећа казна. — Немојте се само ради мене ни најмање узнемиривати, Вјера Васиљевна, Тај болје... мој. Ја сам га сам проузроковао, а ви сте га само ублажили... Ето ви сте се и опет сетили мене, писали сте ми да сте ме се зажелели, је ли то истина ? — Јесте. Почела сам се већ мало оиорављати и заборављати... Сватови Мартини се приближују, имала сам пуне шаке посла, па сам се мало позаборавила... — Па је ли вас, може бити, штогодузнемирило? — Јесте. Јуче сам била врло узбуђена, нисам се још ни данас потпуно умирила. Бојим се, да не би како... .Ја сам мислила да је све свршепо. .. Да ми је, да сам гдегод далеко одавде. Он обори очи доле и побледе. — Је ли се штогод догодило? запита он. Можда вам треба моје помоћи, Вјера Васиљевна? — Догодило се нешто; али у овом случају није потребно, да баш вас узмем у помоћ. — Нисам, може бити, снособан? — Не, нисам тако мислшга! Али ви и онако знате све, ево прочитајте, шта сам примила... Она му пружи оба писма. Он их прочита и дође блеђи, него што беше, кад је дошао. — Да, ту сам ја заиста излишан, ви можстс и сами... — Не могу, Иване Ивановићу. Он је иогледа зачуђено. — Не могу ни да му напишем две, три речи, ни да се еастанем с њим. Он чисто оживи и исправи главу. — Па ипак, морам му одговорити; он ћс ме чекати тамо у иавиљону или ће доћи овамо, ако му не одговорим, а ја не могу. — Шта хоћетс да му одговорите? запита је Тушин носматрајући своје ципеле. — И ви, као и бабушка нитате, какав одговор! Зар нисте читали? Зове ме, да будем срећна, нредлаже да се венчамо...

— Па онда? — Па онда! ионови она са лаком раздраженошћу. Јуче сам покушала, да му напишем само неколико речи: Ја нисам била срећна с вама, па не ћу бити ни носле венчања, ми се не ћемо више никад видети. С Богом!" па нисам могла. Хтела сам да одем и кажем му то сама, на да се вратим, али ноге пе хтедоше ићи. Он не зна за иромену, која је код мене наступила и мисли да сам ја још увек у пламену страсти, на за то се и нада и иише... Треба му рећи све, а ја не могу! А не могу ни на кога да се ослоним. Бабушка је нланула као нрах, кад је прочитала ова писма... Ја се бојим, да опа не ће бити у стању савладати се... и ја... Тушин нагло скочи и приближи јој се. — И ви се сетисте мене, речс јој сав блажеп, зар није тако? — Ие, Иване Ивановићу, није тако. Ја сам вас позвала, да вас видим у овом немиру, јер кад сте ви ту, ја сам одмах мирнија. Он се топио од милине. — Али да вас ношаљем тамо, настави оиа, то не. Ја вам не бих могла нанети и ту увреду, ие могу вас поставити очи у очи с човеком, кога ви не можете... равнодушно гледати... Не, не!.. — Увреду? запита он. Да, мени би мучно било, кад бисте ме поелали тамо са маслиновом гранчицом, да му иомогнем цопети се из нонора овамо; та голубља улога ми заиста не би приличпла, али ја бих чак и то учинио, кад бих знао, да би вас то усрећило. — И овај човек је готов да иође и тражи моју срећу, губећи тим своју! помисли она. Иване Ивановићу, прекину га она, са сузама у очима, ја верујем, да би сте ви то учинили! Али ја вас ие бих послала. — Знам да ме не бисте поелали, али не бисте имали нраво, јер за менс би и то била срећа, рече он одушевљено. Она обори очи. — То је једина срећа, коју му могу дати! размишљала је Нјера. Опазивши њсиу жалост, он се на једаред нримири. Кајао се због речи срећа, која му се тако непажљиво омакла. — Оиет сам учшгао глуиост, једио. се на себе, схвативши њезину иросту поруку, коју није имала другом коме да гшвери, као иеко ободравање мојих осећаја и нада. Вјера је, гледајући на њега, разумела, да се