Stražilovo

-*з 534 е >-

— Чујте ме, ви њој желите добра? започе Марк. Без сумње. — Ви видите, да она мене љубн, она вам је то рекла. — Ме, ја то не видим, и она ми није ништа о том говорила, него ми је нросто дала ту цедуљу и аамолила, да потврдим, да она не може и не жели, да се с вама састаје и нрима ваша писма. — Да чудне глупоети, мучити и себе и другога! рече Марк копкајући ногом. Ви је можете избавити од те муке, ако сте јој нријател,! Баба је разорила иавиљон, алиније страст, а страст ће разорити Вјеру. Зар нисте ви и еами рекли, да је болесна. •— Ла нисам рекао, даје болесна од страсти. — Него да ода шта је растројеиа? — Од тога, што јој ви пишете, чекате јеу павиљону, претите, да ћете сами доћи. Она не можс то еносити и рекла ми је, да вам то кажем. — Она само говори тако, а међу тим... — Она увек истину говори. — А за што је дала ту иоруку баш вама? Тушии ие рече ништа на ово питан.е. —- |'н у;киваге љепо п^жрсњх", кагтлви ?Ларк, ви би сте јој могли разјаенити, како се лудо опире својој срећи. Она је зацело не ћ<; наћи тамо горе, код вас. Ви бисте могли својим утецајем ноколебати тај бабушкин морал. А носле, ја сам јој ионудио ... — Да сте ви били у стању њу боље упознати и разумети, ви бисте се уверили, да она није од оиих, којима треба разјашњења и савета. А што се тиче бабушкина морала, ја не налазим за нужно да уетајем иротив њега, јер га и ја сам одобравам. — Тако, тако! Ви сте изванредно добар динломата, нрекраено извршујете евоје миеије! рече Марк, на сву меру раздражен. Тушин је ћутао, гледао га само и снокојно очскивао, да му Марк, хтео не хтео, даде одговор. То ћутљиво спокојство је свевише дражило Марка. Порушеи иавил.он и иојава Тушина као иосредника беху му сведоци, да се Вјера више ие колеба и да ће се чврсто држати евоје намере, да се више никад не види с њим. Њега чисто ошину муња, кадјевидео, да Вјера доиста ие болује од страсти ирема њему, — јер иначе не би имало смисла, да се новерава бабушки, а још мање Тушину.

Он је још пре познавао њену чврстоћу карактера, коју није могла сломити ни сама страст и за то је скоро с очајањем учинио последњи уступак, решио се да се венча с њом и да остане и на даље, на неодређено време у овој вароши, али ипак не за увек, него док траје страсти у њему. Он је веровао у непогрсшивост својих назора о љубави и предвиђао је да ће се, пре или носле, код обадвеју свршити на исти начин, да ће једно другом висити о врату, Д01Ј им то буде годило, а за тим... Он није хтео да мисли на то; за тим, надајући се, да ће касније, кад иаетупи охлађење, Вјера и сама наиустити бабушкин морал. Сад се и та његова жртва — иредлог да се ожени с њом — иоказала излишном. Нису га нримили. Он није више опасан, на чак ни потребан. Шаљу га да иде. У овом моменту је и сам трпео исте муке, којима се до скора смејао, ие верујући у њих. То није логично ! миолио је у себи. — Ла још не знам, шта ћу учинити, рече још увек ноносито, и не могу дати одговора на вашу динломатску поруку. Што се тиче мога долажења, ја је више не ћу чекати у навиљону, а то за то, што га, као што видите, иема више ... — Нити ћете впше евоја иисма слати, одговарао је место њега Тушин, јер она не ће бити иримљена. У кућу такођер не ћете долазити, јер тамо вас не ће нримити. — Ко то? Ви? Да не ћете можда ви стражу чувати? запита Марк злобно. — Хоћу, ако то буде желела Вјера Васиљевна. У оеталом у кући је домаћица а има и слугу... Али ја мислим да се ви ие ћете огреигати о нристојност и нарушавати мир једне женске. — 'Јааво нек их носи, те глуиости! беснео је Марк. Сковали људи себи ланце, па се сами граде мученицима! Он се још увек трудио, да ее одржи на мегдану и да с. неким достојанством оде и задржи себи право, да не одговара. Али Тушин је знао, да другог одговора не може бити. Марк је то осећао и почео је иостецено устунати. — Ла ћу за кратко време отићи, кроз недељу дапа; не би ли ме Вјера... Вјера Васиљевна могла нримити иа неколико часака? запита за тим Тушина. — То је немогуће; она је болесна. — Па лече ли је, шта ли?