Stražilovo

-43 649 К-

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А, Гончарова но француској преради Евжена Готи нрквЕО МипивоЈ Мансимовик.

ДРУГИ ДЕО.

XIX.

Татјанн Марковној се ноказиваху знаци К^душевног немира, кад је Тушин нрекорачио нраг њене собе. Он је ноздрави ћутке и са обореним очима, савлађујући и сам своју узбуђеноет; за нрвих неколико часака ћутаху обоје. Предстојало им је, да се косну заједничке ране, о којој до сад још никад није било говора међу њима, и ако су се већ више пута значајно погледали, знајући узроке свом мучном ћутању. Данас им је ваљало да очи у очи о том говоре. — Ви долазите од Вјере? занита га она на послетку. Како вам се свиди? Добро; чини ми се, да је здрава и да је мирна. — Нека хвала Богу! Али колико иемира и неприлике морате ви да подносите, Иване Инановићу! рече му она тихим Гласом. Мишта не чини! Главно је, да се Вјера Васиљевна опорави и умири. — Али није божја нол.а, да тако буде! Тек што се почела мало опорављати од своје невоље, за коју мишл.асмо, да нико не зна, а оно се већ почели раенростирати по вароши гласови... Пре неколико месеци смо се ја и Борис ражљутили и здерали маску са оног лицемера Тичкова, као што већ знате. Мени то није било баш мило, али он беше етрашно забраздио; није се могло више триети! Па сад нам враћа зајам! — Како ? — Брбљао ,је нешто за мене, али га није нико слушао; ја сам и онако већ једном ногом у гробу. Него за Вјеру... — Ва Вјеру Васиљсвну? прекине је он и скочи с места. — Седите .само, Иване Ивановићу. Да и о њој нрави сплетке... што је можда одмазда, послана од горе, за грех . . . али ту је и вас унлео. — Мсне?

— Да, вас, Иване Ивановићу, и то је наша права казна! — Доиустите ми запитати вас, шта се говори о мени? Татјана ВТарковна му исирича све, што је чула. — Говори се дакле, да је у очи Мартина рођендана Вјера била с вама у шумици! — Па шта желите, да ја чиним? запита он нокорно. — Треба рећи истину и са вас скинути л.агу. Ви сте целога живота очували свој образ чист и светао, на тако треба и да остане. Аја и Вјера ћемо одмах после Мартине удадбе преселити се за увек у Новоселово. Потражите дакле одмах Тичкова и реците му, да вае није било у вароши у очи Мартина рођендана, па да иисте могли услед тога бити ни с Вјером у понору. Она ућута и тужно ее замисли. Тушин је седео погнут папрсд и гледајући у нод. — А кад бих ја друкчије рекао? рече он на један пут подигнувти главу. — Радитв, како пронађете за најбоље, Иване Ивановићу. Али шта бисте друго ви могли казати? — Ја, бих рекао Тичкову, али не, с њим не ћу ни да говорим, — него другима, да сам био у вароши, јер ја сам заиста онда, био два даиа у вароши, код свог нријатеља... И рекао бих, да сам био у очи свечаности у понору са Вјером Васиљевном, ма да то није истина. Онда бих још додао, да сам заискао њену руку и да сам био одбијен, а после да је то вас огорчило, јер ви сте били за менс, а исто тако и Вјеру Васиљевну, али да за то ипак није наше пријатељство помућено. Онда бих могао натукнути, да ми је дато наде за будућност... обећање, да ће се још мало промислити... — То јест, могло би се рећи, да сте запросили њену руку, али да је ствар за сад одложена, рече Татјана Марковна замишљено... ако ви будете имали доброту, да иристанете на