Stražilovo

43 А тек како је с њиме набелаисао онај чувенн Хасан из коњичкога кадилука! Чуо Хасан, да Илији у кавзи не има равна, па ношао у Сарајево, не би ли се на њега намјерио. И намјери се, да се обрука. Таман стигао Хасан на кон>у до Илиџе па ће иољем у Сарајево, кад га пресрете Илија опет на коп.у. Виде Хасан добра коњаника па тек му у својему турском бјеснилу подвикује: „Сјаши, крсте!" Опазио Илија, ђе се Хасан машио кубуре, па, да лудо пе изгуби главу, послуша. Ио, чим стаде ногом на зем.љу, заклони се за коња па упре малу пушку ираво у нрса Хасану. „Сјаши!" загшвиједа му. Трже се Хасан; јер, оејећајући се силан, шћаше иројахати поред Илије. „Сјаши!" понови Илија. „Код треће крешем". Иађе се Турчин у чему није био, па нохита, да не дочека трећу. Није Хасан добро иа земљу ни стао, а Илија опет довикује: „Узјаши!" Иоблијеђео љутит Хасан, али слуша. Само што је Хасан лијеву преко коп.а пребацио, кад ал' Илија: „Сјаши!" За тренутак шћаше љутит Хасап не послушати, али му око наде на запет ороз у Илијиној руци па послуша. И двадесет, велим вам, двадесет иута сјахао је и узјахао силеџија Хасан —- зној га нодузео. Смилова се најзад Илија. „Сад пођи!" вели му. „Е дина ти, кажи ми се, који си?" моли га Хасан. „Ја већ пмадох посла са свакојакијема, а ни један пе прође са мном тако, ка' ја с тобом." „Пођп, јер кидам!" пријети му Илија и, кад Хасан поћера коња Сарајеву, довикује му: „Кад се нађеш с твојијема,

8 ВЈпричај им, како си се срео с Илијом Обреповићем." Хасан заустави коња на скочи. „Уби ме, по најпре ме чуј!" каже он Илији, јер Илија подигао пушку, кад ви1)СО, ђе га Турчин не слуша. „ Ја сам Хасан из коњичкога кадилука и тебе баш тражим. Биће, слушао си ме кавгаџију. Додијало ми слушати о теби. Иођох у Сарајево, да те потражим, нек се види, ко је већи кавгаџија, ко ли бол.и мејданџија. Турске ми вјере, ти си бол.и. Иијесам ка' ти, али, чини ми се, иико иије прије мене уз тебе боље пристао. Да се побратимо!" Зачуди се Илија, али с коња скаче, но пушке не оставља. „С Турцима не волим друговати", вели он, „али волим друговати с јунацима." „Остави пугаку! Хасап иза буеије не га1>а." А Илија баци нушку: „Опрости!" и пружи му руку. Пољубише се. Отвори Хасан бисаге на извади бирану пршуту и иљоску ракије. Кад ее ирихватшие, кренуше^ нут Сарајева, а већ потље не бијаше бољијех иријатеља у свој Босни. ❖ * * Иа нет мјесеца но Омер-беговој смрти умрије и Анђа — лијепо пресвиште за бегом на то ти је! Три даиа не виђесмо Илије — иије крочио из куће. Кад га сретосмо четвртога дана, други човјек: пожућео, упале му очи, превио се. А већ ћерао је ка' и прије и уз то се и пропио. Није било дана у години, да није нред вечер изашао Анђи на гроб. Једно јутро нађотне га у гробљу мртва. Била студена јесења ноћ укочио се. Сиромах! Био је луде главе, али добра срца. Бог да га 'прости! Мига ШивноаиЋ.