Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

«, ш тдшк. ш

БРОЈ 87.

У НОВОМ САДУ, 13. СЕПТЕМБРА 1892.

го д

. У.

јј\_јл.јл^г\.г\ /л ј\јл јл ј\ ј~\.гмљ с$х7уш <лјл. глјл.јл.јл /

ПЕСНИШТВО. ФШК

! \ј лј и и ч_/ \_/-л_/ \

ј к9 (а&дзл \-

г\ј \ј \ј \ј- \ј \ј \ј \ј-г

X

Ш

ПУТНИК.

утно је неоо ? киша оије.

II ољаном хуји ветар сам, Дал.ину иуету магла кријс И село тихо, скромни храм. Кроз маглу чујем: звоно звони, Немирно срце, дуги иут Кољици ; живо! Пријатнко, гопи! Тамо иас чека тонли кут. Тамо ме пежпа сеја чека II брижна мајка стрени с и.ом, Очима чезне из далека II руке пружа сину свом. Врисну^е срце од милигТе, Детињства г.иди.л скромпи рај, Жељан 1>у пасти на груди њине ,У слатки и тонли загрљај. 17-. авг. 1892.

Туншо је небо, киша бије, Пољаном хуји ветар сам, Сеоцс моје магла кријс И стари звоник, тихи храм Ал ако јава хоће љута, Да тужан видим стари дом И нустога нађем с дугог нута, Што ми јс судбе снрема гром,

Л црна тица тамо поје И крила шири страшпа коб II па1>ем место мајке своје Загрљај празаи, иеми гроб ()х, тада лакше! Милите хати, К'о овај бледи, мртви дан, Да тужан могу дуже сиати Детпњства давпог слатки сан. . . ЛеисжГи.

ОРТАЦИ.

СЛПКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА.

аџг су му се иасмејали. Јадиик, како ли јс само аабасао 'био! Залутао тако, као но мраку, корсем да се усрећи, па се једиом спотаче и иође иа тесиац. А лепо веле: лакше се пада, него што се диже... Казао му оно једном наш брата, е сенас ли, пролетос ли, а нашли се тамо

у Иодбл.у нри. сечи шестара, — казао му једиом, (а што брата велп, то је нуно искуства и мудростн, ии да би рекао: е је у тартан., или 'иако. из пакости): „Море, Митре, — вели му ои, — даиас намет нарује, а новац му слуга. Море, поштеп.е је данас само на устнх, али у делима ие. А што речеш: еавест... их, болаи, ие па-