Stražilovo

чз 578 Е>-

спомињао се!.. 1 'уку на срце, па Јлеци: е да ли смо данас људи или не. Ако си добар, слуга си лукавом и подмуклом, а ако си поштен, жртва си пепоштењу!.." Мудра реч. Ама де је разуми! Што ово, што оно, свакије даиас прими, а да дела и ради по н>ој — ајак! Ка•л;у, дапас н оиај који ириповеда савете пе влада се ио њима, па на што човек и да се угледа?! А лепо се то чуло и код н.ега, па лепо и нрошло. Што 'по рече Јеротије: Митар остао Митар... Како 'но веле људи: уздао се у Бога н људе иа пошао лепим трагом, тек да се па пречац усрећи, те кажу: тера сад правду. Их, јадник, направдао се! Оно, да их је двоје троје на чапку, Па хајде де. .. већ пропиштало ено за банком н осмо, а првом тек што се пешто око наусница огаравило — пи у номоћ, пи на одмет. Поштење им по одајама, доброта им мири по дому, а покорност и нонизност баш им па прагу. Ама их то пе иахрани! Па тек што се оно и машише за залогај, а дође туђин па им оте иснр^д поса. Сад еП(| сви кукају. Ех, зао је човек, иа где му се и не надаШ, а злоћа избије, иа да те упигнти. И кад се оиаметиш, већ доцкаи. Задухао хладни северац те распудио и оно ненгго жари, тек остало нусто гариште, да речеш номена ради. Не ужеже носле никада... I. Сви ми знамо, као да је то јуче било, када је оно Митар прегао био, да се отргпе од иемаштипе и сиротиње. Остало му од оца оио нешто земл.е, баш к'о грудва, а оп откидао од уста н остављао све па страну. Радпо к'о црв, а слагао к'о пчела, па мудро, ама да речеш увек иеумојшо журио иапред, те се у час нодиже и номеша међу људе. Лепо се задимило и на ЈБегову огп.ишту, а у дворишту уу оживела гомила живади, те човек да пропева онде, где се пнкад ни невало није. А што се је говоркало по селу, на то се оп није ни освртао. Ама зиао је он, а знали смо и ми, да је свака она нринова крвавим му зпојем залпвена била. Па нам знаш до!>е

некако мило, шта ли, а 'вамо је наш човек, те пам се кад кад и отме: е, Митре, баш Бог да прости!.. Ингао он носле и међу .вуде па се је умео онде лепо и владати. Ћутао и слушао, ама сваку је реч од старијих добро тубио на се носле ио п,ој и упућивао. Још се мало боље и удесио, па како који светачап, а он у цркви. Ту одстоји целу службу на после прими п навору. А нред црквом и рекне коју, удил, благо и тихо, баш као да се је у цркви панунио опе ве]>е и смирености, што их пона у еваиђелију толкује. А кад нођемо кући, свраћају се неки нре ручка мало у крчму, иа коју ча/пицу те зову и њега. И мислиш, да ће га склопити, — ајак! стигпе ти он мене, на са мпоме иравце кући. Онако му оно једном и приговорио оиај Влајков, који је умео у крчми и ноћивати. — Море Митре, ти баш као да ниси човек, као што смо ми. Мислиш, стећи ћеш одмах куле и градове, па си узео ту цеппдлачити. Оковало те то нешто твога имања иа ј.еш и умрети, а ниеи проживио. Или вал.да баш пе смеш од жене.. . — Пе ћу! — рече му он кратко. — Није што не ћеш, већ иемаш... опет ће Блајков, тек да га оједи. — За крчму и пемам. — Немаш ти ни за што друго. — Сад имао а пе имао. — Мислиш: понићеш ону твоју крпару, па ти се пе пије. — Мислио ја а не мислно, еамо ти велим: није крчма за мене. Оида иети тај Влајков и иричао у крчми за п.ега: — К, шта ми оп! -— К'о жена... Ал већ видићемо и ту п.егову тсковипу, то његово гоепоство. Није ово време за тековииу, еад се бо'ме не тече, већ што имаш то ти је све... А да рекнем има п од чега, већ оно нешто еиротип.е и две руке... Ви'ш, ја сам овај ... ја сам: ја. П пијем и певам, а кад дође в]>еме, онда и радим, иа онет имам. Ал сам бар весео. А Влајков и радио тако. Тек пије могао а да Митра увек пе пецне. К'о криво му било то његово скла-