Stražilovo

чз 588 ез-

врати на редовна иоучавања; жртве оне бијесне звијерн похрлшпе онет у Рим, а дарско се пријестоље повратп _са крвавог амфигеатра на величанственп I Галатин. Наравна пошљедица том ненадном преврату и одлучној промјени у римском моралном животу, би'аше то што су се од ј«дном улоге сасвим измијениле: ко је дотле прогонио, постаде жртвом својих негдашњих властитих жртава. У рану зору те жељене слободе —• прииовиједа нам сам ЈТлпније •— свак је свог сгарог непријатеља на суд тјерао, избљувао на њ свој старн јед, да га унпшти. II он је сам мислио да је најзгодније време наступило да се ништавци прогоне, да се нед.јела недепсају. Али честитост његова карактера није дала да он те своје накане изврши; аадовољио се је с тим, што је на јавном суду јасно доказао невпност несретног свог иријатеља Хелвидија, и тако погажену му усиомену осветио. 18 Што је њега на-јвише веселило, то је што ће сада изнова процвјетати римска моћ, умјетност, знање, књижевност. Помислимо само како је нашему Плинију срце заиграло, кад су напокон наступили љепши дани за римско царство, а особито за сенатски сгалеж онако грозно злостављен под Нероном и Домицијаном, а тако децимиран, да је Јуведал говорио: „данас је у Риму већ велико чудо кад човјек из племићске породице може да дочека старост." 19 За оно страшно доба кад је то славно вијеће било иозвато само да одобри луде или махните жел>е оних тирјана, и сами су вијећници — каже — били заборавили своје главне дужности и главна права; па слобода, чим се поврати с Нервом и с Трајаном, нашла је те људе у најдубљему незнању о државним нослима; али већ то само слатко чувство слободе било је кадро да избрише из памети тих ваљаиих људи успомене. оног иоганог времена. Наравно, ријеч слобода, коју наш нисац има увијек у устима, није 'она иста била, зарад које су погинули Касије и Брутус; за сенаторе и витезове свијетлила је слобода онда каД их дареви нијесу нрогонили, кад су као Трајан метали свој иотпис ие исиред већ иакон имена сената и народа; ао кад су се при стунању на 18 Ерја! IX. 13. 19 ЈотепаИв IV. 96. 20 Рапе§уг." 67. 72.

владу клели да не 1.о ни једнога од њих осудити на .смрт. Ово су увјети билп, нод којима је онда могла да цавти слобода; иа и сам Тацит, 21 говорећи о цару Нерви, уиотребљава ту лијену ријеч, кад каже да је тај цар умио да споји ствари које нијесу прије никад наноредо могле ходати, т. ј. царевање и слобода. Познато је да од старих либералних установа мало је која остала, а која се дојста уздржала, та је сачувала старе форме и церимоније, али то на штету своме конкретном дјеловању. Та иромјеиа, коју је Август онако вјешто увео, нигдје се није боље онажала колико у ондашњем сенату, који је много говорио и раснрављао, а у суштини није друго закључивао иего оио што је цар изријеком хтио да се закључи. Али поред свега тога, то велико римско вијеће сачувало је до потоњег часа царства дио свог старог достојанства, а у неколико и своје важности, па било то само у спољашњој форми. И у најгорим часовима свог постепеног пропадања, кад су варварске навале откидале сваки дан по један комад државе, кад су копита готских, хунских и вандалских коња без оиреке газили стољетно благо нагомилато са свих страна свијета око вјечнога града, и у тим часовима Рим није могао да заборави онај сенат у који се зрцалиле најсјајније успомене његове велике прошлости. Скоро до скрајнога часа сенатори су бацали, кад су ступали у вијећницу, по -један грумен тамјана на мали жртвеник нред статуом Викторије; а свак је у Риму знао да је Викторија ондје још од онога дана кад су је донијели из Тарента, за вријеме оне очајничке борбе с краљем Епирским. За цијело и овај величанствени призор морао је уздржати римски народ и саме сенаторе у неком опчарању, у неком сиетом заслијепљењу. По сво.ј прилици било је и за Плинијева времена онако заслијепљених патриција, који су уживали у тим евечаним церимонијама, те им није ни на ум падало да је њиховим дједовима дозвољена била већа слобода говора, а што је главније, рада; та мислимо да је и сам Плиније спадао у тај број. Али оиет не смијемо посумњати да није искрен кад оно хвади велику слободу коју им је Трајан удијелио. Овај цар — како врло добро опажа модерни историчар (У1с1ог Впгау) — хранио је неку ие* обичиу милостиву иажњу према сенату, а то 21 А§тЈео1а. 3.