Stražilovo

-И 613 к-

болесна н тешио ,јс тужнога домаЈпша, како је могао, реченицама из књиге Јова... Само стари сконом не беше у .тс дане добрс воље, као обичио; не беху му сј^с козе на броју. Финанцијски комссар (тако се свуда у Ралицији звао такав службсник) сметао му на сваком кораку. Виђао га је у сну о поноћи, виђао зором, кад га прозорје позове иа носао. Његове живс, немирие очи трептаху удиљ прсд њим и не даваху му да у миру нотрошн даровс божје, што му их жена зготови. И у својим иотајним делима морао се увск с њнм састати. Кад умакпс па стражња врата, до Хершка, да разгреје старе кости чашицом мучепицс, снази комесара, где стоји код Хершка, који се распитује о сајму у Зарољу и о цеии шпирита. Идући, пгга више, једаи пут- својој куми, госпођи Бојћеховој (а то је тајио од чељади), у мало што нс удари носом о комесара, који је онет нрелазио иреко плота, да нрекрати нут. Та чудна антипатија нрсма комесару постаде још већа, кад је касно у ноћ дојурио па вранцу у двориште, у белој кабаници, „Г/апсЗз(31'а§оп" и предао комесару, врло свечано, неко велпко, запечаћено писмо. Од то доба мучила су економа, и-на јави, пека-страшна и дивл>а привиђења. V. Како је, тако названи, Финанцијални комесар најглавнија личност у нашој приповеци, треба да се с њим боље упозиамо! Најбоље ће он сам о себи приповедати. Из његових бележака, што но их је сам нисао уздрхталом, од бурна, живота, руком, на двадесет година после оног знаменитог гостовања у Љешничком двору, вад - мо ове одел.ке: Кад сам сиромахом изишао из бсчкога уииверзитета, пређем у војничку елужбу. После годину дана оженим се рођеном Бечанком. Но на брзо увидесмо, да Шилерове и Гетеове иесме, којс смо свако вече читали, не могу да утолс наше глади и иаших жеља. Оно мало нлате, што јс одредила још Марија Терезија, једва измагаше за стан и најиотребније одело. Требало се побринути за бољу срећу. Боља срећа беше, за онда, прелаз из прес г Г(гницс у коју државну покрајину. 0 том сам размишљао и дап и ноћ и скунљао. нотребис извештај е.

Разабирао сам две године н најпосле увидех ово: чисто немачке покрајине бсху пуие натучене службеницима. 11 е могох се никако надати, да ћу ондс брзо напредовати. Чешка бешс нрави мајдаи службснички, јер тамошњи мајорат у сел.ачкој класн не даваше млађој децн, осим стечепс иауке, пикакова права па очииско имање. А како су школе биле на густо и наука тим олакшана, то се мало ученији пролетаријат разишао по свима државним покрајииама, задобијајући опде чссто иајважпија места. Према талијанским нокрајииама имађаше држава највише обзира. Да се унотреби иа корист некадашње талијанско питан.с, дато им је понајвише иовластица. Остављен им је језик, ковани су за њих особити новци и доиуштено је, да сами ионуие сва пижа звања. На Угарску се тада ие могаше ни мислити. Та иокрајина имађаше зајемчене народне установе, управл.ала се сама по својој стародавној конституцији и само преко налатина, који беше члан династије, с-тајаше у свези с целом царевином. Ако је Немац хтео да онде мирно живи, морао је на високе чизме прикончати хусарске оструге, псовати као прави Мађар и свако јсло зачинити ианриком. 8а немачког службеиика нс беше онде ии згодиа места, ни честита нечења без наприке. Једииа насеобина, у коју је сваке године наваљивало сијасет службеничких исељеника беше Галиција. За свакога немачкога службсника с малом платом, а великом нородицом, беше то ирави Елдорадо! Тако и ја стадох сањати о Галицији... Моји другови, који се ире мене онамо одселише, за-" седоше на корисна места, иозаузимашс катедре свеучилишпе, управитељска места по латинским и основним школама, а било их је и такових, који су малу децу учили, немачким језиком, првс науке о всри! Галиција беше, дакле, наша земља обећана, задња иада наша! Признајем, да сам често лупао главу, за што јето тако? Та зсмл.а, са нет милијоиа стаиовника, лепа богата и земаљским и иодземним благом, требала је образовати из свога крила интслигенцију, иотребпу за управу и нослужити се тако својом рођеном снагом. А за што иије тако било, за што је краљевска влада сваке године