Stražilovo

-фз 614 ен

записивала сготине вештих службеника и њима попуњавала места? Сада знам за што и касније Ку испричати. Ал онда нисам знао... Замишљао сам Галицију као земљу, иа коју је и Бог заборавио. Код нас је ушла у пословицу нснросвећеност становника, а разузданост и неваљалство виших слојева. Пеше то мршава њива ; еле држава је требала да насипа ту њиву новим, плодним слојевима, да се може, како треба, вући корист из те простране покрајнне... Пеки веле, да австријска држава, као см.еса разноврсних народности, није створила оиште идеје патријотизма. А многи чак тврде, да је австријски иатриј.отизам, кога застунају службеиици и војска, само синоним платежнога табака (/Ја1)1ип§з1)0»еп), на који се издаје, из државне благајнице, месечна нлата. IIо ја нисам тако мислио. Уииверзитет је усадиоу мени немачки натриј отизам, а Австрија беше само један део Немачке. Угарска и Галиција нису, до душе, спадале <Ј е јиге у пемачкп савез, али с!е 1пс1о извршиваху све дужности, као и чисто немачке нокрајине. Њихова војска и новац послужили су немачкој ствари, кад год је устребало. Ие дадоше им само гласа и заступства у немачком савезу. У пољској повесници може се наћи много грађе за узвишене драме и нраве грчке трагедије, али лудо би било данас преносити те јуиаке с позорипших дасака у збиљски живот! "\Уа.ч ш (Јег РоезЈе аоП 1е1)еп, тикз Јт Геђеп ип!,ег§ећеи!... (Што треба у песми да живи, мора у животу пропасти). Пољска је данас — у најбољем случају само појезија! Појезија се наслађава јунацима, који сами светле у мрачном пароду. Ал то је свакојако белега варварства или бар детињскога века. Народ, који је јунаштво сматрао само као иовластицу, који се није сав загрејао светим јуначким жаром — не заслужује будућности! Истина, пољско је питање искрсавало као дух Банков на тамној основи свакс важније размирице великих, европских сила, али опо пе беше никада самосталан чинилац те размирице, него само — нроста диверзија у дипломатском шаху. Нико ннје озбиљно мислио, да вади, из историјског гробља, разбацане онде златоткапе дроњке и црвене контуше, јер у језгри народа, то јест

у нростом народу и у средњим сталежима, не беше ни најмање воље за то! Еле Галиција беше у држави австријској као комад мршаве њиве, која је забатаљена рђавим господарством пољских влада. Требало је миого дангубе, да се та њива поправи и удеси за нову сетву; много је корова требало ночунати, поразбијати много шкодљивих окамина. А каково је семе могла Австрија онамо унети, лаћајући се тога посла? Австрија беше немачка — еле њено семе могаше бити само немачка култура. И тако је одмах, после тако назване „ревиндикације", отночела сетва. Нодигнуте су школе и немачка звања. Ишло се, без обзира, на руку немачком живљу. Одречен је, шта више, покрајини пољски карактер, јер метаху на једнако са зсмаљским језиком који му драго други језик словенски на ир. чсшки, јер при понуњавању звања, која имађаху непосредно посла са народом, задовол>аваху се знањем ј езика чешкога, словачкога или језиком кога југословенског племена. Кад је тако мислила влада, није могао, а није ни морао друкчије мислити ни службеник, иамењеп цивилизацији... Да је та цивилизација морала бити ио иемачком калупу, о том није нико сумњао. На послетку, парод није друго тражио, примао је мирно, што му је давано, а особито се виши слојеви увек одликоваху лојалношћу! Истина, тако названи ностулатни сабори з.емал.ски захтеваху, од времена на врсме, народне установе, а особито да се уведе пољски језик у ниже школе... Али влада то није никада озбил.но узимала, слушајући највише земал.ске власти, које су са свим противно мислиле. Тако сам ја мислио и те сам мисли нрименио на своју службу. Заклео сам се, да ћу служити држави, чија је благајница била извор животу моме. Као службеник не могох се никако обзирати на нриродно или историјско нраво, јер баква у сваком мом раду беше само — нозитивно, државно право. За то, спремајући се у Галицију, имађах мирио и чисто уверење, да служим великој идеји државној и да у тој служби морам, без ноговора, извршивати све, што виша власт од менс зажели. Није моје било критиковати заповести, јер, као мала карика у хијерархији службеничкој, бејах дужан веровати, да је оно, што се заиоведа, преко иотребно за државиу идеју.