Stražilovo

617 а-

комееару, али је то престајало, чим би ее сетио свога елужбеничкога карактера, свога посланства и обзира иа највеће иитересе државне. Тада је бивао, шта више, већи пред самим собом и у сновима додавао -свв више дометака буДућој награди... Уиоређивао се чак с јунацииа, какове је често гледао на иозоришним даскама! Било је ипак и такових тренутака, кад му се беше врло тешко уснети до те драматске висине. Особито кад види срећну породицу, кад се малена деца у невиној радости љуљају на његовим ногама, о! опда га је сиопадао страшан немир... Гледао је зар у најближој будућности ту децу као сирочад, оца им у тамници, матер у очајању, а онај бели двор шљахтићев, сада село среће и гостољубља, нретварао се тада у седиште плача, јаука и бола!... Инак је из таких хуманитарних искушења изилазио комесар ув'ек као победилац. Стајало га је то, до душе, мало борбе, особито ако је у каковом двору малени дечак имао онако исто плаву косу, као његов Херман, али најпосле је ииак нобеђивала идеја државе — органисанога друштвенога иоретка и позитивних закона, а го^ сподин комесар је онда најхладнокрвније састављао своје извештаје, које је понајвише сам шљахтић носио на пошту. А неки међу њима беху нрава -— нисма Уријина! Еле тако је пројекат начелников ишао савршено за руком! Други који политички чиновник, коме би на челу била исписана мисија, не би никада то могао извршити. У Финауцијалнога комесара нису ни најмање сумњали. Водили су га свуда, најпре у пецане и пиваре, а послена. добар обед... При нушењу, пићу и разговору, уиознаваху у комесару врло разборита службеника, који није на зло употребљавао своје службе и привлачаху га к себи поверљиво и срдачно. Нису ни чули у тим поштеним дворовима, како ноћу, па месечини, шапћу духови заштитници речи песникове: — Тсшко, тешко вама... Кад се љута гуја у багату увуче!... И куда прођу лажле груди њене, Ту трава гине, сваки цветак вене!... VII. У једном мирном, врло скровитом двору, не имајући доста друштва за разговор, саставио је комесар начелнику овај извештај, који дословце вадимо из његових бележака:

У својој служби за сигурност државну и поредак морам да се провлачим кроз силно трње. Човек, слабијег карактера, могао би се иоколебати, јср пољска шл.ахта има особита дара, да квари носао и пајревпоспијем државном слузи. Чини ми се, да је та особина, нољекога живља, много страшнија и опаснија државиој идеги, него свезавере и оружане! То је морално оружје, с којим држава треба да рачуна... Кад дође службеник у двор, не може се дуго одржати на неутралном становишту; не велим да иостане непријатељ, и ако би тако требало да буде. Јер двор пол.ски и аветријска влада, поред свију изгледа и обмана, увек су једно др^гом непријатељи. Могу ее, за време, спојити, али у крајњим су иоследицама чисто противни једно другом. Мислим, да то мишљење ие иотребује никаква доказа. Службеник, ирсдставник државне идеје, са свим се изгуби у двору. Шљахтић пољски презире у њему службеника а види само — госта. То је стари словенски обичај, који необично отештава улогу државним изасланицима. Дочекују га са свим искрено и срдачно, као да припада породици. У владању према своме госту имају толике неке чари, да се и најсталнија начела могу иољуљати. Особито жене тако иријатио утичу на човека, да би и сам Ираклије могао седети с преслицом код погу такове Дејанире! Кадјош узмемо, да се' службеник, који је махом но пореклу из нижћх друштвених слојева, хтео, нехтео, мора подати оној чари вишега образовања и углађености, онда не ће бити тешко разумети неизмерне тешкоће у његову задатку. Још је сва срећа, за државну идеју, што се тај пољеки двор не уме или не ће да користи својим чаром и својом узвишеношћу онде, где би нам заиста био опасан. Штета, коју држава може претрпети због покварености. службеничке, још није тако велика и ако би временом могла бити већа. Али кад би шљахта кварила тај верни нам народ, који граничи с двором, кад би га привлачила к себи том иеодољивом примамљивошћу више цивилизације и образовања, чаром, који је тако дивно спојен с достојанствсним зидовима белога двора, с тим с.тарим лииама, које га окружава, као седе прабабе . . . још једанпут велим, кад би га тако кварили, била би по нас велика несрећа, а ко зна, ие.би ли то било и почетак какова нова иоретка и нових иозитивних нрава у Европи!...