Stražilovo

-чз 756 ез-

,,Ал' за чудо ми је, господине попо, што се ви сада повукосте. Пре су они стрепили од вас, а сада ви од њих. Баш није леио, што нас напустисте." „Е мој Митре! Немој рећи, да сам ја иарод иаиустио. Народ је иапустио мене и пошао стазом, која ће га у пропаст одвести. Ти знаш да је ова задруга свему злу крива. Па још како тако, да се није и Мргудић с њим слизао. Вар би му овај могао и у задрузи нократити рукаве, те не би од света то радио, што ради. Ал' овако зло ! Ја сам свет одвраћао, ал они мени: на дај нам ти новаца! Тако мало по мало постадоше сви послушне овчице Оларићеве. Па ајде дс, сиротиња! Ал' толике газде, којима није било иужде, поузајимаше, само да пе продаду храну, а да спахама накупују свиле, те су и ти пошли његовом стазом. Да су бар ти слободпи, те би се дало с њима што урадити. А овако, шта знамо? Могли би, да ни један, који је дужап, пе даје мита. Да ие гласа за њега па да видимо, би ли свима отказао вексле. Да се сви сложимо, да поузимамо што више делова, да их иадгласамо, те да изаберемо управу, која би одредила осам па сто па повап, која би давала новце, коме су нотребни, која би поштено радила, те би нам онда и задруга била од користи. А што се тиче газда, с тима ћемо већ лако..." После неколико дапа зиало се и у околпим местима, ко је од краковачких газда — „вексларош". И лени коњи, волови, овце тих „векслароша" изгубише вредност у околних газда, јер се говорило: није чисто твоје, кад си вексларош! Оларић се зачудио, када неколико газда убрзо отилатише своје дугове и заверише се, да пе ће ни завнрити у задругу. Овом човек не треба да се чуди, јер сеоске су газде велики хвалисавци, на их горње речи разјарише — осрамотише. А да би се показали и независни, почеше ровити иротив Оларића и Мргудића, Требала је још каква моћнија рука, иа би од два три моралиа ударца пала лажна зграда силе и моћи Оларићеве и Мргудићеве. Али те не бејаше. Село се може спасти само

ако раскрсте Оларић и Мргудић. То су очекивали и сироти Краковчаии. XXIII. Мало ио мало па се почело ^по селу зуцати, да се Оларићка радо забавља са младим мерпиком и говорило се, да Мргудићпије више умилости, али су како их кад и кад заједно виђали, мислили су, да се слога није нореметила. Нико жив није ии слутио, какве муке' трпи Мргудић. Ои је у постељи већ неколико иедеља. Истипа з*а то време иоходила га је неколико пута Оларићка са младим мерником и Оларићем. Она је за време посете била тужна и исказивала је своје особито саучешће. Када је пак изашла из собе, чуо је Мргудић њен смеј и весели разговор. Поче у њему још јаче сазревати мисао, да је употребл.ен за подлогу Оларићевим смеровима. После би оист мислио, да није ништа у ствари. Сам је крив. Треба да покаже своју моћ, на ће опа већ другојачије. Напустио сам је! говораше сам себи. Окрепуо јој леђа. За што? За то, што му је задела цвет и погледала га мало лепше. Боже мој, кад се двоје забављају, морају једио другом у очи гледати!.. За тим би опет зрелије мислио и дошао до закл.учка, да је — иасађен. Тада не би оком тренуо. По десет пута на ноћ долазила би му на ум његова жепа и по десет пута би стисиуо песиице и претио Војводићу. Једном је тако нребдио целу ноћ. У јутру, када се нробудио, опазио је, како кроз завесе иродиру сунчани зраци. Тешком муком устаие из постел.е, дође до ирозора и огвори га. Пред њим се указа красно сеоско јутро. Мпрпс липа у цвету допирао је у собу. Са жудњом сркао је Мргудић свежи јутарњи зрак. Осећао се ирилпчпо окреиЈвен. Дозове нандура и иаредиму, да под стару липу у башту однесе мали сточић и иаслоњачу. Оде и он у башту и извали се у иаслоњачу иод липом. Посматрао је ирироду, како буја под младићком топлипом сунца иа изласку. Ноћашње мисли, које му узнемириваху душу, као да, ишчезоше. Мргудић одиста изгледаше задовол.ањ Тихо и благо јутро н мирис разних цветића обриуше му мисли