Stražilovo

хотице узех присподабљати обадвије књиге, То мс ја ирисподобљање довело до 'миели, да ове причице имају много већи значај, него што им се обично придаје. Ево 110 чему то судим. Није се један само нисац чудио вслпкој душевпој ена::и петвјечнога роба, коме су била затворена сва врата више културе. Весели Србин тавновао је у ужасној тавници, у којој га је била мемла од камена. Човјека чисто страва хвгсга, кад номисли на- то тавновање, а некмо ли кад униђе у ту тавнпцу па види, шта се у њој ради. Та ништа није остало на миру, што је Србину свето било, што му душу нлемеиило и срце храбрнло; свс је се то оскврњивало и уКиштавало. Па је ли Србии клонуо, је ли малаксао? Нијс, пего, могли бисмо рећи, постао је још чвршћи челик. А челиком, који јс подносио најжеће ударце, нггчинила је Србина његова задруга са својијсм васпитањем. Причице ове пак све су и;ј доба тавновања Срба Босанаца, и ако су писане у наше дапе. Опе иам живо цричају, коликоје силно било васиитавање српскога народа и у оној страпшој иоћи. Истина васнптање српскога народа огледа се јаено и бистро у умотворинама народнога духа, иарочито у пјесмама: његовима, ;јвр је у њима опјеван и ухваћен васколики народнп живот, али се мени чнни, да сила и јачина срискога васпптавања у њим.а ииак не и.чбпја толико на видик, колико у овијема скромнијема причицама. Ја у њима гледам педагошкога дива, какова модерна недагошка наука једва замишља уза сву своју величанствспу сиСтему, уза ева своја хумана срества. Да видимо.' влатка се заљубила у Дамјана Ристића вруће, ватрено, силпо, како се знаде само Српкиња ђевојка у Србииа заљубити. Дамјан дође те је занросн Али амиџи, њезину брижноме васнитачу, не бијаше просидба по вол.и, јер је Дамјан потајнп ншијун сарајевске нолиције. ГБему је нстина тешко, јер воли своју Златку, али јој ипак каза. Златка је дирнута у животни жнвац, ну, сјећајући се, како сујој Турци оца одвслп, кад је њој било тск нет година; сјећајући се нрииовиједања амицина, који је очима својнма гледао, ])с ђеДови њезини јуначки гину за своје поштење, ђе трпљеше л.уте муке, па онстнмје остао образ свијетао : ударп у ње мржња па л.убав, и оиога дана ио нросидби дочека Дамјана, како се нико не дочскује. Та. то ,јс тако

гадаи, тако стидап посао — има лн грђег на свијету? Брата, пријателва поткДзати за —.иаре! Ђевојка Српкиња, која зна да је рођеиа за туђу кућу, ни о чем нс мисли тако радо као о својој љубави и за њу је кадра жртвоваТи миого тога. Шта вниге ћуд је женска смијешиа работа, велп див-ијесннк српски; „не зиа жеПа ко је какве вјере, стотпну ће иромијенит' вјерах, док учини што јој срце жуди." Златка иије ни Јналик на такове жењскиње, оиа јеЈЈаг ехсеПепсе ђевојка Српкиња, она напушта своје опредјељење, она прегоријева најслађе миље дјевојачко — л.убав, жртвује га народпоме ноносу, који јој не да да буде л.уба — издајици свога рода, јс.р је увјереиа, да с н.нме не може бнти нотнуно срећна. Нс избија ли ту сва еила сриекога васпитавања ? А Тата? Она је родом из Високога. Свсјој помрло и дошла је у Сарајеву служити, да не умре од глади. Не нађе службе н би се била смрзла од.студени, да је не нађе пеки момакгазда и не одведе кући. Вриједиа цура допала се и газди и мајци му. И заљубише се Момагк и дсвојка једно у друго а као да ни самп нраво не знађаху. Тек кад коишијии слуга Јово при говори Тати за њезипо лијепо иошиво," тргпу се оиа и побјеже из куће газдине. Газду.то л.уто забол^е и полсти за њом у поћеру. Кад ју је стигао, она му чнсто и бистро иснрииовиједа, рашта је побјегла. — И све ти је узалуд — Сарајсво ме_ ие ће випге виђети, одгбвори му па његово навал.ивање, да ее врати. - — Ма збиља ли то то говориш ? Ти знаш, мајка ми са свијсм остарјела, не може се тако рећп ничега у кући нрихватити — зар ти пије жао ње ? — Па узмн другу, да ти служи! — Алп мајка ми се на те научила — пикоја.је не ће бол.е услужити. Па опда, право да речем, и мени се доиада она кава, што је ти нечеш — не бих могао друге сркн-ути! Потл.е ми тн у кући свс иекако тако памјсстнш, да бн ми све тумбе изгледало, кад би друга иамијештала. Е, је ли ти доста ? Па тск си заночео! Нема Фајде - и свршићу. А знаш ли ти, што сам тс но мајчиној бољетицп задржао? Па знаш ли ти, заигго ми криво бјеше, што сн почела е Јовом ашикевати? II знаш ли ти, што