Stražilovo

43 4

„шјор Франето", што љему еасвијем право бјеше. Како рекосмо, имање Бурића бијаше у потоље вријеме на врло тагтке гране спало. Један дио иметка бијаше, у преко по вијека, позобало раскалашпо живовање конта Николета и ситта му Ипокеитнја; а од онога, те иза њих двају оста, оде добар дио у Фраиетово школовање, тако да од некадашњег вигањског спахилука контеши Бриђиди, дапас јединој власници, остајаше једва двадесет хектара земље око „каштила" и једна мала борова шумица. Све то бјеше у рукама Перкановим, који обрађиваше земл*е и држаше кључе од „каштила". За тај је труд свој Перкап уживао један дио илода „у инрави", и уз то неколико годишњих Форината као „дворник" (дворски чувар). Зарада не бијаше бо' зна колика, али Шорацима, који имађаху и пешто свога у селу, а при том живљаху још у заједници (ма да се старији брат бјеше оженио), исиадаше опет добро. Миш и Перкап потекоше дакле скупа ка прИстану. Дјечурлија, још па иола мокра од купања, бијаху век нахрунила на пристанску скелицу, радознала да виде, кога ће шјор Франето са собом довести, и шта ће све контеша собом донијети. Чамац се већ у велике примицаше, кидајући море

својим оштрим кљуном и остављајућ за собом пшроку бразду смарагдове боје. Восци завезоше још двапут из петиијех жила, затим пустише весла, и лађица нристаде норебарке уза сами пристан, као да јекогод бјеше руком иамјестио. Пошто јој шатор дотле крму заклањаше, оии се иа крају тек сада сјетшпе, е је шјор Франето сам у лађи. Миш и Перкан нрпступише одмах ка чамцу, скидоше капе с главе и" скоро у један мах ноздравигае : — Добри нам дошли, господару ! — Здраво, Перкане; здраво и ти, Мишко! одврати шјор Франето. додајућ им из лађе неке ситиије ствари. — Зар ви сами, госиодару? упитаће Перкаи: као да иас је ове годиие госнодарица сасвијем заборавила. — Доћи ће и она, Перкане, доћи; али доцпије, одврати -контић. Иак додаде: — Је л' све у реду, горје? — Јес ; нпор, још од јуче. И пгјор Фрапето Бурић, испитани поморски капетан, племићки ограиак и јединак у удовице мајке, младић средњега етаса, витак, цриомањаст, црие густе брадИце и ирепланута лица, искочи иа крај, па се унути махом „каштилу" својијех иређа, док се восци, поптто иекрцаше остали иртљаг, вратише истијем путем у град.

(Наставиће се)

Марно Цар

ЈШИ ИВАНА ТУРГЕЊЕВА По мемоарима њезине поћерке напиеао Мишејх Делин С ФранцускОг превео "Д- ЈевриК'

I. Увод — ГГретци Ивана Хургењева —■ Очух тиранин — Отац рошансјеров — Некачка једна кнегиња хвали његову лепоту — Живот госиоштине у Спаскојед селу Годипе 1838., неколико дана поеле мога рођења, однеше ме моји родитељи по жел.и гоепође Тургењевљеве, матере елавног романсјера, њепој кујти у Москву. Она ме усроји, ија сам живела код ње до последшег јој часа. После смрти нашег иепрежаљеног ромапсјера повипе су ее јако занимале о његовој матери, те су писале о њој врло несимпатично. Моја прича не 1)е опровЈтћи њихова мишљења, али ћу ја, из •поштовања према истини, изнети ва свет неке

прилике из живота госпође г Гургеи.ер.л,ег;е, које би кадре биле занети и мање'наирасну и мап.е горду нарав, него што је била у ње. Она је припадала другом времепу и другим обичајима, но што су наши. У њеним жилама текла је крв Љутовипова, свемоћне, необуздане госиоштине. Иван Тургењев оппсао је своје нретке у „Три слике" и „Ратару Овејапикову", а те су новеле међу .„Ловчевим записницима". По кобном закону наследства*наследила је мати Ивана Тургење-ва ту нарав од својих ста,рих ; али се њезнпа себичност, властољубље а кад и кад и еуровост развили и утврдрлн