Stražilovo

-чз 78 Ез-

или даљс у њену пр; вцу, а то значи, да снага може хватати ма за коју тачку у правцу њенога утецаја. Пример нека буде: ужетом вучете што ; те је свеједно а ухватили за уже или ближе или даље од онога, што вучете. 19. Трећи Њутнов закон говори о акцији и реакцији. Свакоме је познато,' да акција увек изазива реакцију. Пута овоме закону крчили су неки научници и то баш сувременнци Њутиови, међу њима био је главом и Хајгенс но ипак је принцип тек Њутн иодигао у ред динамичних иринципа. По њему се и зове трећи Њутиов закон и он га је исказао овако: „АсМога сопкапаш вешрег е1; аедиа1епг евве

геасИопет, 81уе согрогит Лиогит асМопев хп ве шшио бетрег евке аедиа1е4 о1 Гп сопкапаз раг4е» То зпачи: „Утсцају је свагда противан и једнак противан утецај или утецаји два тела једнога на друго увек су једнаки а противног су правца". ј Њутн сам у свомс комсптару за трећи закон каже, да су и акција и реакција просто снаге. Кадгод дакле једно тело утиче на друго, и ово враћа утецај и то по величини једиак а противног правца. На столу стоји какав камен; он притискује сто, но сто му враћа мнло за драго: одупире се и не да му да падне.

(Наставиће се)

Ст. Милованов

5'"тшност'ш :

„ЈЕЗИКОСЛОВНЕ СИТНИЦЕ

ислио сам какав да дам натпис овому мојему чланку. Мислио сам, па сам на једно смислио, а то је: „Језикословне" ситнице. Пре седамдесет и нет година с тим натписом изашла је књижица од Милоша Светића (Јована Хаџића), којом је заметнуо кавгу са Вуком Караџићем о правоиису и језику српском. Прво с тога узео сам тај натпис, да се сетимо оних времена, кад су наши стари бој били за српски правопис и сриски језик, а Хрвати још се несу досетили да је сриски језик њихов језик, него су иисали ка-јкавски, који је дијалекат словеначкога језика. Орде Хрватске Загреб и његова околица говори кајкавски, па како се може и помислити да Хрвати друкчије пишу него што им народ говори. Боже мој! онда су Хрвати кајкавди били, кад се Вук са Милошем Светићем клипка вукао о правопис и језик српски. Несу онда ни сањали о српском језику да је њихов. Онда природњаци несу још знали за неко морско чудо, које се зове Старчевнћ. Тек се сад за то чудо сазиало, које ће Хекел описати у пајновијем издању своје „Природне историје иостања" ; . Неје се онда знало за некога морскога Пасарића, који у најновијем \'|еиси овако пшне о Орбима: „Ово је само. за оно створење, што се крсти српским именом, да оно разумије и нита". Неје се онда знало за све то и Орби

су мирни били од своје браће Хрвата. Хрвати су онда били задовољни са својим кајкавским дијалектом. Али куд сам ја отишао говорећи о натпису овога чланчића! Можда ће ми ко казати: Па неси ти морао тога натииса узети, могао си ти ленши натпис за свој чланак наћи из сувремене књижевности. Та ено ти „филологичко иверје" славнога Хрвата дра Т. Маретића. Ја бих истина узео овај натпис, само да је добар. Али шта ћу кад није добар, кад је погрешан. За то зна и госп. Броз. Да је овај натпис коректнији по обличју својем од онога пре седамдесет и пет година, ја бих га заиста употребио. Алн није него је тако исто погрешан као и онај пре седамдесет и пет година, зато баш ова.ј ио својој старинн има више вредности од „ филологичкога иверја". Ја сам дакле изабрао натпис: „Језикословне" ('птниде. Прошло је као што рекох седамдесет и пет година, како се заподела кавга о правопис и језик сриски, а још три четири године па ћемо славити недесетогодишњицу, како је борбу свршио неумрлп г Бура Даничић својнм „Ратом за српски језик и правопис". После по века сетили се Хрвати да од тога српскога правописа скухају за себе неку кајгану. Боже мој! чисто: ми је смешно, кад сам ире некоји дан угледао књигу Нгуа^кГ ргауорјб, што га је нанисао Вг. I\ап Вгог. Данас после по века, како