Stražilovo

чз 68 и-

1 /1 момак шкриппу зубима, стискавши г|)чевито обе иеспице. — Света богородице! цикну стара, дигавши узвис склоиљеие руке : хоћеш дакле да павучеш на пас каку вељу погибију ? Прекрсти се, синко, ако Вога зиаш! — Не бој се, мати — одврати он усил.еиим осмијехом. Знам ја шта ми треба радити: знам ја што је свијет; нијесам узалуд ћесара служио, Сјуградан — једие недјел.е — упуш се Перкан по заходу сунца у град, тобоже за неким послом. Прије него ће се из дома креиути, бијаше скпнуо с чавла шнагарпцу, турио у њу круиио џеврдарско тане, на је скрио под капарап и отишао. IIо небу се погагваху густе облачине. Вјетар хујаше бијесно кроз шипражје, којим је мјестимице цеста оиерважеиа. Вријеме бијаше на кишу. Млади сел.ак одмицале брзијем кораком, загрнут у својој кабапици. Кад стиже у град, киша лијеваше као из кабла, пљуштећи но плочапику ПГироке улице. Да се склони од дажда, Перкан уђе у једна врата иреко пута од палате конта Вурића. Погледав па прозоре велике двораие, иримјети е су махом нозатварани канци. Међутим из неба удараше пљусак иза пљуека, а кроз нотњу помрчину продираху чести бљескрви. — Госиодичић је занаго у кавани, рече у себи Перкан, који познаваше добро Фрапетове навике. Не смета: причекаћу га овдје, па ма до зоре чекао. Мораће најзад кући. Киша бијаше стала п.ешто лакше падати, и сада тек само прокапаше. Момак чекаше, већ њеколико сата, стишчући грозничавом руком кундачић своје пшагарице, жедан крви и освете. Одједиом се трже, а срце му стрекиу дивљом радошћу. Вијаше зазрео Франета г,лје излази из каване, спучен до врата у своме кишном капуту. На ближн.ем часовпику избијаше тамаи десет сата. У два скока доприје коитић до своје налате. У исти мах са иротивног тротоара нлаиу пушка и јак тутан, прекиде иоћну тишину. Уједио Франета стаде крика; — У иомоћ! у номоћ! Уби ме . . . Они из каване, како чуше хитац и

контићево заномагап.е, искоче одмах иаиоље. У тај се мах једиа л.'удска сјепа истаче из полутаме и протрча улицом; али тек што бијаше неколико, стоиа коракнула, а оно се за њом залете два оружпика, стигну је накрај улице и зауставе. То је био.Перкан, који, узабуни, д}>жаше још у руци шпагарипу, што је бнјаше на Франета опалио. У тип.и час искуии се око њега и оружника, гомила народа. Снрам свјетлости каванских Феп.ера сије ]}нуше закрвавл.епе очи сел.акове ужасним блијеском. — Е иа затворите ме сада, иросто вам, кад сам оно пашче смакао, што ми је кућу обешчастило — рече оружпицима, који иристуиаху да га свежу. А кад из разговора сакупл.епе свијетипе разабра, како је пушчаио зрно Франета тек окрзло, н како је контић здрав и читав у кућу умакао, хапсениково се лице узвијери, руке му продрхташе у ланцима, и ои цикну као рањен лав: — Ала си га, Воже, пеправедаи! ЈГа се унути мирно са оружницима, мрмљајући кроза зубе: — ЈПат се још једном у животу састанемо! VI. Протекоше двпје године дана. Анђелију бијаше снашла судба свију распуштеница, на име, да у очинском до му чами ии жепа, пи дјевојка. Дијете, што се једие поћи уза њу зацилика, бијаше давио поге стекло и већ узрасло мајци до кол.ена. Као сва љубавна чеда. бјеше живо и разговорно, а лијепо као смишл.ено. Цуре у селу, кад га гдје иутем затеци, чисто се носвађај, која ће гаприје ижљу бити. Вабп и дједу, који бјеху сада па једпу циглу мушку главу у кућп слали (старији се брат бијаше отргао од заје ■ днице, а Перкан, након годину даиа тамновања, прихватио свој стари запат и отишао да броди морску пучииу); баби и дједу бјеше то дијете у старе дане сва, утеха. Они га миловаху, не друкчије, но као да им је андјелак с пеба у госте сишао, да им тугом заражепу кућу обрадује. Кад У ЈУ Т РУ и Р е Да 1Г ' ИХ истрчи, онн забораве своје домаће јаде, па се дуго и дуго с